Galerija “Nives” u Kotoru smeštena je na “Trgu od oružja”, – glavnom trgu srednjevekovnog jezgra nazvanog “Stari grad”. Tik sa leve strane čuvene crkve Sv. Tripuna, u samom uglu trga, galerija nenametljivo prolazi kroz kadar svakog prolaznika, nudeći umetničke vednosti i unikatne suvenire.
Bila je sredina septmebra, završetak turističke sezone – vreme koje meštani najviše vole. Većina turista je otišlo, deca krenula u školu, more je ponovo čisto a leto još traje. Sezona kulturnih događanja je na pomolu a život se vraća u uobičajenu normalu.
Pozivnica za otvaranje izložbe “afirmisanog grafičara” stigla nam je u vidu telefonskog poziva vlasnice, naše dugogodišnje poznanice Nives. “Mi” smo ustvari bili manje – više stalna ekipa Novosađana koji su negovali tradiciju prolećnog i jesenjeg aktivnog muškog odmora na moru. Pored primarnog zaduženja koje smo sebi postavili – ploviti barkom i ribariti što više, upražnjavali smo u slobodno vreme i sekundarne zanimacije: ispijanje jutarnjeg piva na podnevnom suncu, golišavo sunčanje na palubi, besmisleno maltretiranje pijačnih prodavaca, degustacija novonačetih buradi u vinskom podrumu “Vranac” (kod Ljube zvanog Pop, jer je bila javna tajna da “krsti” svaku količinu vina na točenje, ali bože moj… tradiciju valja očuvati pa nismo menjali izbor vinoteke).
Bio je utorak, glup dan. Veče nije mnogo obećavalo jer je mesečina bila toliko jaka da nije vredelo ribariti. Poziv na izložbu nije delovao baš kao bingo zgoditak, pa smo rešili da to bude Plan B. Očekivano, – ekstremno kuliranje ne rađa bog zna kakvu inicijativu, – pa do 9 uveče Plan A nismo ni smislili. Nemajući bolje rešenje, nonšalantno namontirani uputili smo se ka Galeriji. Malo smo kasnili (normalno), što se pokazalo kao pun pogodak: zbog gužve i vrućine u malom prostoru konobari su počeli da služe piće na platou isped. Ubrzo se sva publika preselila napolje, – uključujući autora, Nives i kritičara koji je učeno tupio o svežem likovnom izrazu.
Bio je to jedan od dosadnijih skupova koje pamtim. Na sreću, pristojno ohlađen “Krstač” koji se služio obaška stizao je brže nego što su se govornici smenjivali. Tako da smo se latili ozbiljnog posla satiranja belog, u količinama, ne obraćajući pažnju na bulumentu dosadnih likova u publici. Već i letimičan pogled na skup stavljao je do znanja da ćemo odatle ubrzo podići sidro. Ni besplatno vino nije moglo da nas zadrži.
Osetio sam da me je neko gurnuo s leđa, onako u prolazu. Nije da sam bio loše volje, ali ne volim kad mi neko prospe piće. Osim toga, početni entuzijazam za neku akciju brzo se topio a nadolazeće neraspoloženje pretilo je da ugrozi završetak večeri. Ako se nešto u međuvremenu ne dogodi i razgrne mrzovolju.
Ponovo me je neko gurnuo s leđa. Još jedan gutljaj belog ode u nepovrat, na moju belu lanenu Sisley košulju. Ovaj put nisam bio voljan da pređem preko toga. Spreman za okršaj svake vrste, naglo sam se okrenuo i uzeo vazduh da otpočem paljbu.
- “Excuse me, I am terrible sorry”. Izvanredno doterana i odmereno nakićena gospođa izvinjavala mi se iz sve snage, pokušavajući da mi paprinom salvetom obriše fleku sa grudi. Stišao sam bes u sekundi. Njen akcenat je nepogrešivo govorio da se radi o originalu a ne o kopiji. Strankinja sa mnogo ukusa i stila – vrsta koja izumire na našim prostorima.
- “Oh, ništa zato, dešava se” – rekoh galantno. Očigledno se radilo o dami, a prema takvima grubost ili balkanski prostakluk nikada nisu bili rešenje. Tek tada sam primetio da nije sama jer su nam se pridružile tri njene drugarice. Takođe u četrdesetim, neprilično elegantne, odisale su nehajnom nonšalancijom bezbrižnosti. Dok smo se svi priglupo smeškali rešio sam da se pozdravim i odem od njih, jer se moj Čopor probijao ka nama zapanjujućom brzinom, s obzirom na količinu alkohola u nogama. Nisam želeo reskir da im pokvarimo veče.
I one i ja smo napravili po nekoliko koraka svako na svoju stranu, tako da me je Čopor sustigao na par metara od njih. Pozicionirale su se iskusno, malo sa strane glavnog događaja – taman kako treba. Izgledale su kao raskošni buket na jednoličnom zelenom travnjaku. Što bi rekao legendarni sportski komentator Vladan Stojaković – “U buketu igrača nadvisile su sve ostale”.
Publika je počela diskretno da se razilazi pa je između nas ostala čistina.
- “Grrrrrrrrrrrrr” – začulo se režanje pored mene. Zvučalo je savršeno autentično, duboko i potmulo, kao iz grla mog vučjaka kad mu oduzimaš kost iz čeljusti.
- “Grrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr” – ponovilo se, ovaj put malo glasnije. Trebalo mi je još par sekundi da shvatim šta se dešava. Moj čopor je režao horskom onomatopejom i sva petorica su zurila u moje novostečene poznanice. One se nisu udostojile da pokažu da nas primećuju, iako su se nečemu kikotale.
- “Grrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr” – u horu smo režali sva šestorica, još uvek dovoljno glasno da one čuju a dovoljno tiho da se za nama ne okrene pola trga. Šta mi je drugo preostalo? Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se.
- “Miiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiijau”, odjednom se začulo tiho iz njihovog pravca. U nanosekundi smo sva šestorica umukli u neverici, ali se mijaukanje ponovilo. One su se očigledno odlično zabavljale – kikotale i mijaukale istovremeno gledajući nas i nazdravljajući vinom.
Plan B postao je tog momenta Plan A. Upoznavanje je potrajalo duže nego sve režanje i mijaukanje zajedno, ali smo na posletku nekako isplivali bar delimično zapamtivši imena jedni drugih. Ispostavilo se da su sišle sa jahte ukotvljene ispred Starog grada, koja pripada nekoj od njih, na privatnom krstarenju Mediteranom. Odlaze sutra. Uobičajeno početno ćaskanje dotaklo je njihovu želju da probaju neka lokalna jela, iako nisu imale pojma šta bi to moglo da bude. Ne mogu da se setim ko je od nas to prvi predložio, ali zvučalo je logično da ih mi upoznamo sa gastronomijom podneblja. Ne mogu da se setim ni kojoj od njih je palo na pamet da to bude na njihovoj jahti, – jer imaju kuvara i poslugu, ali je predlog bio prihvaćen i realizovan u nekoliko narednih minuta.
Jahtu ne vedi opisivati jer se rečima ne može dočarati. I zaista su imale kuvara po imenu Hoze, koji je spremno saslušao spisak namirnica i začina koji su mu potrebni. Kad sam završio objašnjavjući mu recepte, upitao me je može li da mi ponudi da ja pripremim jelo a da mi on asistira. Ni danas ne znam da li je to bilo zato što sam mu delovao dovoljno ubedljivo ili zato što nije razumeo pola od onoga što sam mu govorio (iako postoji ozbiljna sumnja da je ovo drugo). Bilo kako bilo, u zalihama je bilo svih mogućih namirnica u velikim količinama. Pošto sam ga imao kao asistenta, pripremiti večeru nije moralo da traje predugo.
Odlučio sam se za prosta, ukusna i efektna jela: hladnu čorbu od jogurta, krastavaca i paradajza, potom za jedno veoma staro i tradicionalno jelo koje potiče baš iz Boke Kotorske, a za slatkiš letnju tortu bez pečenja – „markizu“. Možda su jele nešto od ovih jela i ranije, ali Bokeljske šnicle sigurno nisu.
Nisam primetio da je Hoze hvatao beleške, ali sumnjam da bi mu i bile potrebne – čovek je bio vrhunski profesionalac. Lakoća sa kojom je izvršio moje naloge ukazivala je da se radilo o njegovoj ljubaznosti, a meni je mogla samo da imponuje.
Jutro smo dočekali poprilično šlogirani, a verujem i one. Mi kod kuće, one na jahti. Kako je plan bio da danas otplove, prihvatili smo poziv na oproštajni ručak. Posebno sam vrebao šta će nam profesionalac ponuditi za revanš.
Hoze je, kao i svaki Meksikanac morao da spremi bar jedno jelo od pasulja. Prethodno je izneo dve vrste rolnica spektakularnog izgleda i ukusa, uz koje je poslužio pohovane kolutiće luka. Za desert je poslužio najbrži mogući slatkiš od jabuka, tzv. „drobljenac“.
Rastali smo se predveče, opet teturajući. Kkao je od ručka već prošlo dosta vremena, Hoze nam je na rastanku svakom dao po jedan buritos, onako za usput. Da nismo razmenili e-mail adrese, nikada ne bih zapamtio Hozeove recepte. Kasnije, napisao mi je da će sigurno u raznim prilikama spremiti Bokeljske šnicle.
