“Rim je definitivno najlepši u maju”, pomislio sam, ispraćajući pogledom niz ulicu komšinicu za čiji je roze bicikl ljubičastom trakom bio vezan veliki roze balon. Hodao sam užurbano, pomalo nestrpljivo, u pravcu Totovog kioska, u to rano i uspavano nedeljno jutro. La Repubblica i Pall Mall bez filtera nemarno ostavljeni u stranu, bio je to gest - pažnja koju sam dozivljavao kao ličnu privilegiju i izraz poverenja. Moj je prvi jutarnji cappuccino bio obojen mirisima sveze štampanih novina i oporim, suvim ukusom duvana. Ritual koji se ishitreno pretvarao u naviku… u kojoj se moja napola razbuđena podsvest osećala tako obično, jednostavno, spontano, beskompromisno i bezrezervno.
U gradu koji je postajao moj dom.
Salvatore Arboricci zvani Toto bio je urbana legenda i lokalni heroj. Pričalo se da bi sigurno završio u reprezentaciji da nije neke davne godine doživeo težak udes od kojeg se nikada nije sasvim oporavio. Posle svega, ostale su zabeležene precizno vodjene statistike o broju datih golova na lokalnim derbijima i setne priče medju fudbalskim veteranima o nečemu što je tih nekih davnih dana, moglo da liči na blistavu karijeru u Seriji A. Nespretno uramljene požutele fotografije i brižljivo isečeni članci iz lokalne štampe toga doba, bez ikakvog reda okačeni u unutrašnjosti kioska i bespomoćno izgubljeni među blistavim naslovnicama glamuroznih tabloida, upotpunjavale su priču o prošlim vremenima… predano i uporno, ali uzaludno.
A tih se dana sve više šuškalo da je pomalo povezan i sa „onima o kojima se ne valja raspitivati“ i poželjno ne znati nista, ili znati što manje.
Toto je dakle imao kiosk, debelu glasnu ženu koju su svi zvali prosto „Mamma“ i više metala u nogama nego bruklinski most. Siguran u sebe, Toto je, naravno krajnje nesvesno, potvrđivao ono što potajno znaju svi skeptici – da je zivot nepredvidiv. Jer, moglo je biti i drugačije…
Trastevere je radnička četvrt sa „one strane Tibra. „Tu mali ljudi žive svoje male živote, sanjajući da završe na drugoj strani“ govorio je objašnjavajući mi gde sam. Istina je da je malo njih ostvarilo taj san, ali su mahom svi bili vrlo srdačni, druželjubivi i dobronamerni. Možda baš zato što su tu odrasli i ostali na ovoj strani.
Toto je bio ipak najpoznatiji kao Laurin ujak. Laura je bila lokalna lepotica, od majke Italijanke i oca Brazilca, stjuardesa sa kojom sam delio život već četiri dana. Njeno neveliko potkrovlje zračilo je toplinom i ulivalo sigurnost u moju neizvesnu budućnost. U njemu sam, posle toliko vremena, pomisao na izgubljenu godinu studija konačno doživljavao komotno, pretvarajuci je u svoju prednost. Postajao sam svestan privilegija iznova otkrivenog slobodnog vremena. I konforno uživao u apsolutnom raspolaganju njim.
Pomešana osećanja ushićenosti što živim i radim u Rimu i nelagode zbog neizvesne budućnosti bila su od sinoć potisnuta novom mukom. Dok sam intenzivno radio na tome da me Laura primi u svoj stan, nehajno sam pomenuo kako dobro kuvam. Nisam toj izjavi pridavao neki veći značaj jer sam joj servirao i veće budalaštine. Osim toga, za ova četiri dana hranili smo se s nogu kako je ko stizao, a uveče smo izlazili u restorane.
- „Mogao bi sutra nešto lepo da nam spremiš za ručak. Nedelja je, znaš?“ – iznendila me je u subotu uveče između dva poluvremena i dva piva. Očekujući nastavak utakmice, kulerski sam odreagovao sa „Certo, cara mia“, iako mi se ubrzo upalila lampica za alarm. Moj odgovor „Naravno draga“ zvučao je kao potencijalna zamka. Naravno da nisam znao da skuvam ništa osim kafe, a ovi čak ni ne znaju šta je to „turska“.
-„Toto, prijatelju, reci mi šta Laura voli da jede?“ – počeo sam da radim na problemu. Tri odlaska u restoran, tri različite porudžbine. Nisam bio ni blizu da je provalim.
- „Bilo šta jednostavno, ali mora biti ukusno“, glasio je odgovor. Dooooooobro, rekoh u sebi, rešiću to sam. Bilo je još dovoljno vremena do ručka, – doduše za nekog ko zna šta radi. Mene je polako hvatala panika.
Do podneva nisam ništa smislio.
Ako ima išta što žene mrze to je kad ih lažeš, vrzmalo mi se po glavi. A započeti vezu na taj način….izleteću iz njenog života pre nego savladam raspored tople i hladne slavine iznad kade. Panika je nadirala iz pleksusa, penjala se preko kičme i stigla do ušiju. Kad su uši počele da mi bride, palo mi je pamet spasonosno rešenje.
-„Toto, da li bi Mamma htela da mi skuva jedan lep obrok, želim da iznenadim Lauru“?
Čekinjasta desna obrva podigla se do pola čela dodirnuvši šiške zamašćene „Linetti“ brilijantinom. Tamno, lukavo oko veličine klikera odjednom je postalo krupni kesten koji pilji u mene. Premeštao sam se noge na nogu dok je on polako češkao svoj neobrijani obraz. Konačno, izvadio je cigaru zalepnjenu za donju usnu i izrekao duboku misao:
- „Si, va bene“.
Dogovor je bio da Mamma donese ručak pre nego se Laura vrati sa redovnog nedeljnog aerobika. Naravno, kad god sam nešto muljao Marfijev Zakon radio je besprekorno: Laura se javila da je trening otkazan i da se vraća kući, pa da požurim. Panično sam preneo vest Totu i dobio uveravanja da će sve biti u redu. Taman sam opasao kecelju i spustio par sudova u sudoper – da stvar bude autentična, a ulazna vrata su se otvorila.
- „Vidi koga sam srela na stepeništu“ – pokazivala je na Mammu i svog ujaka koji je stidljivo nosio pijačni ceger i napadno se pravdao kako nije stigao ranije da obavi nedeljni pazar. Krišom mi je namignuo, ali purpurna boja mojih ušiju nije izbledela. Počelo je da mi zuji u ušima.
Mamma je bila žena od akcije. „Zagovarajte je, staviću ručak u kuhinju i spremiti za posluženje“. Jedino moguć plan delovao je logično.
Kad sam upao u kuhinju, video sam predivan rostrfraj polukružni poklopac sa drškom, kako pokriva veliku rostfraj tacnu za jelo. Spas. Uzdah olakšanja koji sam ispustio usisao je zavesu na prozoru i oduvao papagaja u kavezu.
- „Hajde, gladni smo“ – Laura je već sedela za stolom sa nožem i viljuškom u rukama.
Priglupog osmeha ali trijumfalno, izneo sam ručak na tacni sa sve dekorativnim zvonastim poklopcem. Uputio sam Mammi pogled pun konspirativne zahvalnosti, dok su njih troje ustali i teatralno aplaudirali kuvaru.
Podigao sam poklopac.
Osmeh je nestao u sekundi, a tlo ispod mene je počelo da se pomera.
Na tacni je bilo četiri kriške suvog hleba.
Toto je počeo da se kikoće. Poslednje čega se sećam je Laurin pogled – ledene kockice letele su ka meni rafalnom paljbom. Nakon toga nastao je mrak.
Oštar miris zaparao mi je mozak i uštinuo nos. Čekinjaste obrve su se spojile u debelu pijavicu a sitne oči zabrinuto tražile iskru svesti u mojima. Toto mi je držao glavu pod rukom i bočicu pod nosom. Mamma je sedela za stolom i prekrstila se. Laura je gledala kroz prozor okrenuta leđima. Toto me je potapšao očinski po obrazu, ne baš nežno: „Sad kad si dobro, možemo da krenemo“.
Ostatak dana proveli smo „razdvojeni od stola i postelje“, bez reči. Sutradan sam rešio da se spakujem, ali da prethodno porazgovaramo.
- „Jesu li svi Jugosloveni takvi lažovi?“ – sevala je očima i opsano stisnula pesnice.
- „Kako koji, ali sugurno su manje pokvareni od Italijana“ – nisam ostajao dužan. Nije mirisalo na pomirenje.
Prepirka je bila duža nego što sam očekivao. Laura je bila žestoka u svom besu punom razočaranja i što je najgore, razumeo sam je. Nije bilo valjanog opravdanja. Ipak, posle sat ipo drame i dva razbijena tanjira, plamen iz njenih očiju zamenila je ona ledena hladnoća.
-„Možeš da ostaneš samo pod uslovom da naučiš da kuvaš. Ja ću te naučiti, a za kaznu ćeš kuvati svaki dan“. Na moje iznenađenje, shvatio sam da je već presudila i odmerila kaznu.
Protiv takvog argumenta i stisnutih malih pesnica nije bilo mudro dalje se boriti.
Narednih nekoliko meseci, koliko smo još bili zajedno, naučila me je osnovama italijanske kuhinje ali i nekim vrlo specifičnim jelima. Danas sam joj zahvalan na tome. Možda još više Totu, koji me je jednim potezom naučio dve lekcije: da bez ozbiljnog truda nema rezultata, i da ne postoji laž koja prolazi.
Prvi recept koji sam savladao je, prirodno, najjednostavniji. Što nikako ne umanjuje njegov savršen ukus, ako se pravilno pripremi: špageti „Milaneze“. Kao ligičan nastavak, odmah sam savladao i špagete „Bolonjeze“, što je isto to samo sa mesom i slaninicom. Takođe, već prve sedmice naučila me je njihovu verziju sataraša (preliv kao za Milaneze, sa dodatkom paprike) koju Italijani zovu „Peperonata“. Konačno, otkrila mi je kako da skuvam njoke sa najjednostavnijim i najlepšim prelivom koji postoji. Svaki od ovih recepata je lako savladati, kratko traju i vrlo su ukusni.
