Moje bezbrižno studiranje dobilo je novi, neočekivani zamah kada sam izgubio još jednu godinu, ovaj put treću. Naravno, ni tada me nije držalo mesto pa sam smislio da okušam sreću u Londonu.
Iznajmio sam neugledan ali jeftin stančić pored bakalnice-mesarice-pekarice g-dina Sikhta, u kvartu koji se zove „White Chapell“ u istočnom delu grada koji su svi prosto zvali East End. U pregrštu svih rasa i mnoštva etničkih grupa, belci su bili najmalobrojniji. Kvart je još držao primat u korist došljaka sa indijskog podkontinenta, ali su ga ubrzano naseljavali i Jamajčani, Afrikanci, Azijati i poneki Arapin. Belačka populacija svodila se na mali broj engleskih porodica – starosedelaca, nekoliko Poljaka i sporadične slučajne namernike raznolikog porekla, poput mene. Egzotiku moje pojave iz „tamo neke Jugoslavije“ umnogome je pomogao moj Trabant – istočno nemački auto karoserije od kartona, originalne šerpa plave boje, zasigurno jedini u Gradu. Ukrasio sam ga dodatno siluteom Gibson gitare preko cele haube i muzičkim notama po bokovima, oivičenih šarom klavijatura, kao siguran znak da stižem Ja. Razlog za tako besprizoran kič bio je mali biznis koji sam smislio: isporuka do kućnog praga muzičkih kaseta i ploča, instrumenata i uređaja – jer mi se činilo da bi mnogi bili raspoloženi da im se roba isporuči kao da je porudžbina hrane. Na vratima ovog nezaboravnog primerka vozila šepurio se poslovni slogan, delo mog marketinškog genija: „We bring music at your door“ – Donosimo vam muziku do vrata. Imao sam dobar deal sa svim prodavcima muzičke opreme, a oni su klijentima nudili kućnu dostavu, za mali procenat, naravno.
Moje komšije, g-din i gospođa Sikhta bili su doseljenici iz Indije, ali je njihova ćerka Ahrana bila već rođena u Londonu.
Ahranu sam poznavao otkad sam tu, kao prvu komšinicu. Konzervativna sredina, patrijarhalno vaspitanje, stroga običajna pravila i asketizam njenih roditelja učinili su da smo još uvek bili na uljudnom smeškanju i kurtoaznom pozdravu. Na isti nedodirljiv način se držala prema svima, svesna svoje izuzetne lepote i prirodne gracioznosti. Priroda joj je podarila kraljevsko držanje – imala je u sebi onu vrstu harizme da kada uđe u prepun restoran svi spontano pogledaju u nju. Naše poznanstvo napredovalo je postepeno i sa dozom opreza koji sam razumeo kao neophodan. Svoju želju da je bolje upoznam držao sam pod kontrolom, na očiglednoj distanci. Možda je baš to bio razlog da mi dozvoli nekoliko puta da je odvezem u Downtown, u centar grada na posao. Šuškalo se da je povezana s visokom modom, iako niko nije znao tačno detalje.
Ako se pomalo i stidela mog Trabanta (koji nije bilo moguće ne primetiti), bila je dovoljno uviđavna da to nikada ne pokaže. A da li je namerno izlazila iz njega nekoliko ulica dalje od svog radnog mesta, – nisam mogao da znam.
Bila je subota, – dan kada sam tradicionalno imao velik broj porudžbina. Pred sam kraj radnog vremena koje sam sebi odredio, javio mi se poslovođa velikog muzičkog centra sa nalogom da utovarim pedesetak ploča i isporučim u najuži centar grada, u spa i wellness centar koji pravi zatvorenu žurku za ekskluzivnu klijentelu.
Lako sam pronašao adresu. Mesto je bilo više nego fancy, a ja sam se trudio da ne izgledam kao Alisa u zemlji čuda. Očekivao sam medicinske sestre u belim mantilima i patikama a oko mene su se smeškale hostese u kratkom kimonu i papučicama sa visokom petom Zamenik menadžera bio je rođak onog što me je poslao sa isporukom. Ispostavilo se da me zna iz viđenja.
„Vidi, druže“, – reče, – „Nemam sitnog da te častim, ali subota je veče, uzmi tajlandsku masažu na račun kuće. Idi u sobu br.12, poslaću ti maserku“.
Učinilo mi se kao pristojna nagrada za izgubljeno vreme. Iako svi radimo za novac, ponekad nije loše priuštiti sebi malo opuštanja, zar ne?
Nekoliko mirisnih sveća širilo je slatkast miris i obezbeđivalo polumrak. Skinuo sam se, opasao peškir oko bokova i legao potrbuške na udoban, ravan sto. Čula su se vrata i za sekund je tiha muzika preplavila prostoriju. Sledeće što sam osetio bile su tople, nauljene ruke kako kruže po mojim ledjima. Istakale su iz mene nervozu i nakupljen stres, a osećaj prijatnog opuštanja potisnuo je dotadašnju ukočenost. Nisam joj zamerio čak ni kada je počela da obradjuje unutrašnju stranu butina i stigla do ispod peškira, samo sam se pomirio sa osećajem blagog nagoveštaja uzbudjenja..
„Okrenite se na stomak, molim“ – komandovala je Gospodarica Nirvane jedva čujnim šapatom.
Lagano sam se okrenuo. I susreo se sa Ahraninim žutim očima.
Stajala je predamnom raskopčanog kimona, u svoj svojoj prirodnoj lepoti, tako savršena… i uništena. Gledala me je u neverici, nema, nesposobna da se pokrene. Pre nego što sam stigao išta da kažem, trgla se, pokupila kimono i istrčala.
Nedelja je osvanula sunčana i topla. Radnici, trudbenici i ostala „poštena inteligencija“ East End-a obično izmile iz svojih jazbina u prepodnevne šetnje ili druženje, (što sam povrmeno koristio) ali sada nisam izašao iz stana ceo dan. Pokušao sam da se usresredim na bilo šta, samo ne na nju. Ali nije mi išlo. Usamljenost je inače bila moj verni kompanjon i lečio sam je vrlo efikasnom mešavinom: Jimi Hendrix „odvrnut do panja“, uz uživanje u čokoladi, jakoj kafi, burbonu i cigarama – istovremeno, do krajnjih granica dekadencije. Tako je protekla i noć, a da nisam smogao snage da je potražim. Imao sam potrebu da joj kažem da je sve u redu, da će njena tajna ostati neotkrivena.
U ponedeljak rano ujutru zazvonio je moj crni, kockasti „udbaški“ telefon. G-din Sikhta se jako izvinjava i ponizno pita da li bi me preterano uznemirilo kada bih pronašao malo vremena da učinim čast njegovoj porodici svojom ljubaznom posetom. Planiraju koktel i garden dinner.
Učinilo mi se to kao jedinstvena prilika da razgovaram s njom na miru, pa sam odmah prihvatio. Predveče sam iščetkao svoj jedini nezakrpljen sako i jedine pantalone koje nisu bile farmerice, obuo najmanje drečave od svih patika, iscedio poslednje kapi iz bočice Pachuli-ja i klecavog koraka prešao tih tridesetak metara do njihove kuće.
Nisam siguran, ali bih se svakako opkladio da niko osim rodbine nije kročio u unutrašnjost naizgled obične kuće porodice Sikhta. Da li namerno ili nije moglo drugačije, ali proveli su me kroz privatne odaje celog prizemlja dok nismo stigli do unutrašnjeg dvorišta. Kuća je bila prepuna ozbiljnih umetničkih vrednosti i antikviteta, kombinovanog masivnim afričkim i azijskim nameštajem. Ebanovine, slonovače i pozlate bilo je na svakom koraku.
Dvorište je već bilo postavljeno: elegantna bambus trpezarijska garnitura bila je postavljena na besprekornom travnjaku, suncobrani, koktel stočić i roštilj u dnu dvorišta Smestio sam se udobno i primetio da osim mene svi piju čaj. Ahrane nije bilo na vidiku. Domaćin se konspirativno nagnuo ka meni i počeo šapatom:
„Vašoj pažnji svakako nije promakla sramota koju nam je ćerka priredila“ – reče otpivši gutljaj čaja. Mudro sam klimnuo glavom otpivši gutljaj bezbojne pirinčane rakije nepoznatog porekla.
Kućepazitelj po imenu Brahm je, dovoljno udaljen da ne smeta, pripalio roštilj.
„Možda Vam ne znači ništa, ali želim da znate da nas je držala u zabludi gde i šta radi“. Klimnuo sam još jednom glavom, sa izrazom dubokog razumevanja. Kućepazitelj je premazivao roštilj nečim što je moj izmučeni želudac nateralo da ostavim rakiju i usresredim se na roštilj.
„U ovakvoj situaciji naši običaji nalažu dva moguća izbora: ili da Vam ponudimo njenu ruku i dogovorimo brak, ili da njena noga više nikada ne kroči u ovu sredinu“. Sad sam zurio u njega bez treptaja i otvorenih usta, – zamrznuti kadar koji će večito ostati takav.
„Nju smo već poslali u postojbinu, da okaje svoje grehe i vidi svoje korene. Ali bez obzira na to, ako se naša sramota pročuje, morali bismo da se odselimo odavde. Ako pristanete, naša tajna bi bila sigurna jer ste u braku“. Kadar je ostao zamrznut a meni je bambus stolica počela da se izmiče. „Moja kći je potpuno zdrava žena, obrazovana, a imaće i lep miraz. Šta kažete“?
Stolica se ljuljala sve jače. Nikada do tada nisam iskusio morsku bolest, ali mora da je ovakva. Mučnina, zujanje u ušima, izmicanje tla…onda, odjednom, prijatan osećaj sanjarenja: Ahrana i ja putujemo po svetu… Ahrana i ja jašemo slonove u džungli… Ahrana i ja vodimo ljubav… Rizničar podnosi izveštaj kolikim blagom raspolažemo… Biti bogat i imati Nju.
Intrigantan miris iz pravca roštilja prekinuo je maštanje. Zagolicao mi nozdrve i pokrenuo želudačne sokove. Glad je marširala nezaustavljivo i nogom razvaljivala poslednje barikade pristojnosti.
„Voleo bih da večeremo pa da razmislim pre nego Vam odgovorim“ – pronašao sam formulu da odmah počnemo sa jelom. U tren oka su se predamnom našle dve činije sa nekakavom čorbom reskog mirisa i supom koja je mirisala na kokos. Pratilo ju je ispečeno meso neobičnog oblika i mirisa, okruženo činijicama u kojima su očigledno bili prelivi i salate, pa nekakve kuglice od mesa i ljuti pileći ražnjići, sve uz neku krem pastu i mnogo pirinča. Kada sam shvatio da će samo domaćin jesti sa mnom a ne i ostatak njegove porodice, bacio sam se na jelo. Bio je to moj prvi sussret sa vrhunski spremljenom istočnjačkom hranom i slatkasto-kiselo-ljutkastim ukusima. Znam da sam pomislio kako nikad ništa ukusnije nisam okusio. Bilo me je sramota da pitam šta jedemo, ali još gora je bila pomisao da ću izaći odatle i nikad neću saznati šta sam jeo. Nikada, jer sam već doneo odluku. Sutra ću se spakovati i otići odatle i nikada me neće više videti, a Njoj ću ostaviti pisamce da zna…da je njena tajna sigurna.
„Oprostite, ne bih da zvučim nepristojno, ali ovo je toliko ukusno…postoji li mogućnost da dobijem recept“? Sad ili nikad, pomislio sam. „Oh, pa to je sasvim u redu, ovo su obična narodna jela, a mi volimo da kombinujemo sve, od Kavkaza do Japana. Biće mi čast da Vam prenesem recepte svih današnjih jela“.
Skratio sam maksimalno preostalo vreme i svoj boravak tamo. Odluku sam zabetonirao još u momentu dok mi je objašnjavao da kupuje moje ćutanje brakom. Ionako se bližila jesen, i ponovni upis treće godine. Upravno i krivično procesno pravo nisu zvučali više baš tako odvratno. Jesen u Novom Sadu? Uhhhhhhh…
Bilo je vreme da pođem kući.
