Poslednji dan juna u Portorožu osvanuo je sunčan i topao. Svetsko prvenstvo u Show dance-u počelo je juče i trajaće narednih pet dana. Smešteni u udobnu kuću sa roštiljem i bazenom u dvorištu, moj cimer Milan i ja – članovi delegacije našeg plesnog saveza, željno smo iščekivali predstojeće dane.
„Čekiraj ono“- reče Milan. Ležeći na toplom pesku gradske plaže, nakon prvog jutarnjeg ladnog Laškog nisam bio raspoložen za nagle pokrete. Inače, Milan nije bio sklon nepotrebnom istrčavanjju. Milan Jovanović, alias „Milan Moby“ bio je vlasnik kultnog novosadskog CD Kluba „Moby Dik“. U najboljim momačkim godinama, svršeni matematičar, diplomirani zajebant, živa enciklopedija moderne muzike i aktuelne ponude novosadskih namiguša. Moj partner za trening u teretani i provereni hotelski cimer.
Nije bilo potrebe da se pokrećem, one su same ušetale u kadar. Reprezentacija Brazila. Tačnije, dvadeset četiri brazilske plesačice.
„Ovo nije akvarijum, ovo je delfinarijum“ – parafrazirao sam rečenicu iz dijaloga Gradskog i Prigradskog Srdjana Dragojevića napisanog za legendarnu novogodišnju emisiju Dva sata kvalitetnog programa.
Svesne utiska koji ostavljaju „u jatu“, samouvereno su gazile plažom prema nama. Žbunje, cveće i trava su se okretali za njima dok su spuštale peškiriće na pesak. Strahopoštovanje izazvano nestvarnom lepotom osećalo se u vazduhu.
Ostaci dana bili su protkani uzdasima. Rekordnu prodaju sredstava protiv ušinuća vrata lokalne apoteke registrovale su kao nadprirodnu i neobjašnjivu pojavu kojoj je nemoguće otkriti uzrok.
Sutradan. plaža je bila krcata od ranog jutra.
„Vesti se brzo šire“, – reče moj cimer kroz zube, nameštajući Ray-Banke na nos, zauzimajući bolju poziciju nego juče.
Maria Eduarda definitivno nije bila sa ove planete. Mislim da bi najbolji opis bio - nacrtao ju je Lassalvy. Tog francuskog karikaturistu – čijih se jedrih i izazovnih sobarica svi sećamo, zavoleli smo još u mladosti dok smo čitali Start magazin i prelistavali Lui.
Mariu Eduardu smo upoznali zahvaljujući Milanu, koji je stavio na kocku reputaciju osvedočenog kulera. Dok je sedela za šankom Tropical Beach Bar-a kao jedini jutarnji gost, Milan joj je prišao i na savršenom engleskom upitao: „Oprostite, nigde drugde nema slobodne stolice, je li zauzeto pored Vas“?
Kakav šmeker. U roku od pola sata saznali smo što – šta o njoj i njenim drugaricama. Između ostalog, da su nezadovoljne ishranom: navikle na voće, povrće, crni hleb i ribu, ni malo im nije prijala pašteta, margarin i pekmez za doručak. Ručak su preskakale zbog popodnevnog takmičenja, a u vreme povratka u hotel kuhinja je već prestala da služi večeru.
„Baš nezgodno“, reče Milan. Imao je onaj izraz lica koji govori da nešto sprema. „Eto, znam da je nepravda, mi imamo roštilj u dvorištu i kuhinju s kojima ne znamo šta ćemo, a vi ni čestit obrok“.
Maria Eduarda, prezgodna Vanzemaljka razrogačila je mačkaste oči. Zupčanici u glavi su se zavrteli. Obrtni momenat kojim su joj radili točkići pretio je da ugrozi Ferari koji su lokalni Galebovi namiculjili na plažu, ne bi li se „jato“ primilo na kabriolet – šminku.
Trebalo je oko dve ipo sekunde da Maria shvati šta joj nudimo.
„A kako bismo mi mogli da koristimo vaš roštilj“? – krupne oči odavale su nadu.
„Lako, jedino je problem što nas dvojica ne znamo ništa osim da potpalimo vatru“ – ubacio sam se i ja, dajući nesebičan doprinos opštoj dobrobiti.
„Oh, ne brinite za to, sve smo dobre kuvarice, kod nas je to tradicija. Ponećemo sve što treba.“
Iako smo bili spremni da finansiramo večeru za tridesetak osoba, shvatili smo da je sasvim ispravno poslušati je i prepustiti njima da donesu ono što vole. Dok se takmičenje odvijalo, Milan i ja smo ubrzano pripremili dvorište, očistili roštilj, kupili piće, pecivo i zelenu salatu. Došle su umorne ali raspoložene i gladne.
Ostalo je istorija. Njihov vođa puta i koreograf – gospođa po imenu Felis pripremila je jelo za pamćenje. Škampi i gambori koje je bacila na gradele uz dresing od tropskog voća pokazali su se kao inventivno jelo. Za nas je to bilo osim fantastičnog druženja i otkrivanje novih ukusa.
Kada nas je sutradan iznenadila kiša, spremila je biftek u sosu od zelenog bibera. Posebno sam bio zatečen jednostavnošću priloga – grilovane tikvice. i hladna salata od crvenog pasulja, kukuruza i luka.
Svi recepti su se svodili na kombinaciju morskih plodova ili mesa sa voćem, sa krajnje jednostavnim prilozima od povrća. Svake večeri pravile su sebi i doručak za sutradan, uvek isti: omlet isečen kao taljatele, svaki dan s drugim prilogom. Narednih pet dana naše drugarice su seckale, pekle, posluživale i uživale. Milan i ja smo se uglavnom bavili degustacijom piva, prepuštajući im da se istaknu u kuvanju.
Ja sam gledao, pamtio i zapisivao ove, za nas neobične kombinacije. I bilo mi je žao što se sve tako brzo završilo.
Sa Mariom Eduardom smo obojica ostali u kontaktu. Postala je koreograf i trener, ima svoj plesni studio u Sao Paulu. Još uvek ponekad pomene Portorož, i Milana.
