Zalazeće sunce tuklo mi je direktno u oči, odbijajući se od hromiranog znaka najduže haube u istoriji američke auto industrije. Cadilac Eldorado, kabriolet veličine omanje garsonjere klizio je kao da jedri po bonaci. Užarena lopta, udaljena nekoliko milimetara od tonuća u suton, iz inata je i dalje isijavala vrućinu primerenu samo zvečarkama i kaktusima, jedinim stanovnicima ovih predela.

Ispunjavao sam jednu od svojih dečačkih fantazija: da vozim kabriolet dugim, ravnim putem kroz neki američki srednji zapad ili jug, slušam „Born To Be Wild“ grupe Stepenwoolf, pijem six pack Budweiser-a… Osim što se trenutno iz zvučnika čula  Vivaldijeva nenadmašna poema „Četiri godišnja doba“. Bio je to ustupak mom saputniku i domaćinu, koji je smatrao da samo simfonijski orkestar odgovara veličanstvenom trenutku, – a već narednog momenta je zadovoljno hrkao pored mene, opijen više pivom nego trenutkom.

Luis Salemno, rođeni Njujorčanin iz Bruklina, jedan je od malobrojnih stvarnih eksperata italijanske opere, svetskog glasa. Iako po obrazovanju akademski kompozitor i pijanista, napravio je karijeru kao dirigent. Nakon Bostona, Vašingtona, Milana, Beča i drugih najvećih operskih kuća, put ga je naneo u Srbiju. Novosadsko Srpsko narodno pozorište ga je angažovalo na godinu dana da postavi nekoliko opera. Naravno, nije imao pojma u šta se upušta. Dogodilo se da umesto uvažavanja i saradnje doživi spoticanja i omalovažavanja svog talenta, znanja i nekonvecionalnih metoda rada. Na kraju su mu čak ostali dužni nekoliko neisplaćenih honorara. Tako se dogodilo da mu je bila potrebna pravna zaštita, a neko je preporučio mene. Nakon jednog oštrog pisma upravi i jednog vrlo neprijatnog sastanka, SNP je ipak isplatilo svoje dugovanje, a Luis otišao da radi u Barselonu. I to ni manje ni više nego na ličnu preporuku dive Monserat Kabalje.

Na rastanku mi je obećao da ćemo ostati u kontaktu i pozvao me da budem njegov gost kad se vrati u Ameriku. „Da ti ja pokažem Ameriku, da vidiš i osetiš, da proživiš“, rekao je. Sada je ispunjavao obećanje: krenuli smo njegovim kolima iz Bruklina sa idejom da stignemo u Nju Orleans, a usput da stanemo gde hoćemo, posećujemo kafane, upoznajemo lokalce, degustiramo hranu i pića…

Prvih 100 km kroz Nju Džersi nisam ni osetio. Auto put i oko 270 km kroz Pensilvaniju. i već smo stigli u Merilend, kroz koji se vozi samo dvadesetak kilometara. Zapadna Virdžinija bila je takođe samo usputni tranzit od pola sata do Virdžinije, u koju smo ušli za ukupno pet sati vožnje. Ali onda nas je čekalo parče od 521 km do Tenesija, pa smo rešili da se odmorimo i nešto pojedemo. Vozili smo dobar deo noći na smenu, pa je jutarnji obrok zvučao vrlo privlačno. Stali smo kod prve drumske kafane. Rezon sasvim prost i uvek delotvoran: tamo gde staju kamiondžije sigurno je sve sveže, obilno i dobro se jede.

Miris jaja i pržene slanine dočekivao je namernike već na parkingu. Vlasnik – šanker – konobar, sve u jednom, i crnkinja kuvarica bili su jedino osoblje. Bilo je dovoljno da gazda jednom dovikne porudžbinu, a kuvarica je nepogrešivo i hitro izbacivala jela jedno za drugim, držeći po dva velika tanjira u ogromnom šakama. Uobičajena filter kafa nije me naravno razbudila, trebalo mi je energije. Luis se odlučio za domaće kobasice pržene pa kuvane u pivu sa prilogom od pohovanog luka i ledeno pivo. Bio je na mene red da vozim, a on je imao svoj recept za brzo uspavljivanje: pun stomak i dosta piva. Mene je svojim nazivom zaintrigirala „Farmerska kajgana“ (opisa jela u jelovniku, normalno, nije bilo). Ali, sasvim nenadano i na moje neskriveno oduševljenje, bilo je to jedno od najukusnijih jela od jaja koja sam ikada pojeo. Recept je bio sasvim očigledan, ali sam ipak pitao za dozvolu da popričam s kuvaricom. Kada je čula da sam iz Evrope i da sam oduševljen kajganom, usiljeni osmeh se transformisao u dva reda savršeno belih zuba (po mojoj proceni, bar stotinak komada) uokvirenih vrišteći crvenim ružem. Izgleda da nije navikla na komplimente, jer joj je lice sijalo ozareno pohvalom (i kuhinjskim znojem). Recepte sam zabeležio, slikao se s njom i gazdom, pa smo polako krenuli dalje.

Iz Virdžinije, put nas je vodio u Tenesi. Isključili smo se s puta kod malog mesta Chattanooga, jer sam naumio da stignem u čuveni Lynchburg, i obiđem destilerije Jack Danial’s.

Zapanjujući je podatak da saglasno poslednjem zvaničnom popisu iz 1960.g. mesto Linčburg ima 361 stanovnika. Nezvanični podaci novijeg datuma tvrde da ih ima nešto preko pet hiljada. Svejedno, – mislio sam u sebi, – kako mogu da prave tako dobar viski?  Želeo sam da vidim sve to.

Naravno, tajne postoje da bi ostale tajne. Obilazak destilerije jedinstven je doživljaj za poštovaoce viskija poput mene. Vodiči i svi sa kojima sam inače slobodno razgovarao, tvrde da nema posebnih tajni – osim izvorske vode i vrste drveta za burad. A opet, nekako, niko im ne veruje… Jer nema viskija do „Jack“-a. Usput su otklonili moju zabludu – „Jack“ nije burbon već Tenesi malt viski.

Inače, lokalni propis ne dozvoljava da tu organizuju direktnu prodaju, jer je u mestu Linčburg na javnim mestima dozvoljeno piti samo vodu ili limunadu. Nikada nisu ukinuli propis o prohibiciji iz 1905.g. Tek pre dvadesetak godina, lokalne vlasti su dozvolile izuzetak: moguće je kupiti tzv. Memorial Barrel – posebna izdanja u pomen osnivaču, limitirane količine koja se oplemenjuju dvostruko dužim zrenjem u buradima, a prodaju se u dva različita ukusa i pakovanja: „Gentleman Jack“ i „Jack Daniel’s Single Barrel“. Kuriozitet je takođe što se sve to prodaje u jedinoj lokalnoj prodavnici pića naziva „White Rabbit Bottle Shop“.

Snabdeven dobrom količinom ovih rariteta od viskija nastavio sam žurno da stignem u Nešvil, prestonicu country muzike i blues-a. Prolazeći putem za Graceland – Elvisov memorijalni centar, – sa gađenjem smo ispratili pogledom vašarsku atmosferu i rešili da se ne zadržavamo.

„Blue Note Club“ nalazi se na periferiji Nešvila u kvartu za koji su nam rekli da nije preporučljiv, jer nije sasvim bezbedan. Nevelik suterenski lokal, stereotipan koliko to samo može biti: prejak miris viskija, piva, znoja i duvasnkog dima garantovali su sutrašnji  celodnevni kašalj svakom posetiocu.

Matori crnac na bini sa gitarom starijom čak i od njega tulio je najsporiji bluz koji sam ikada slušao. Nisam ga baš razumeo sve što priča (tako mu je zvučalo pevanje) jer je očigledno bio izvorni primerak sa delte Misisipija, a i mrmljao je poput Johny Lee Hooker-a. Nema veze, pomislio sam. Najbolja definicija bluza koju sam ikada čuo („Blues je tužna pema siromašnog čoveka“) je bila apsolutno oličena u tom naboranom starcu, koji je verovatno svirao za obrok, prenoćište i mizeran honorar po večeri. U svojim mlađim danima čak i ja sam svirao bolje od ovog, – pomislio sam. Šta ti je život… kakva li je njegova priča?

Iako najviše volim da sam za šankom (ukoliko ima štanglu pri dnu za noge), umor i potreba da se nešto prezalogajimo nalagali su da sednemo. Pozicionirali smo se rutinski iskusno leđima uza zid, blizu izlaza.

Komešanje sa nekoliko stepenica koje vode sa ulice naniže u lokal ne samo da je prenulo iz pijanog dremeža publiku, već je i matori davež prekinuo žalopojku u sred svirke. Čak je i Luis otvorio oči i podigao dremljivu glavu. Komešanje se pretvorilo u tajac. Zajapuren, drhtavog glasa, neki lik se sa bine obraćao publici vidno uzrujan: „Ako ste večeras sa nama, ovo ćete svakako prepričavati unucima. Upravo nas je svojim prisustvom počastio Willie Nelsson“.

U pravi mah kao da niko nije shvatio šta se dešava. A onda sam ga ugledao: između dvojice u crno odevenih tipova, od kojih je jedan nosio kofer s gitarom, stepenicama je silazio lično On. Živa legenda country & western ali i blues i jazz muzike, mega zvezda u svetskim razmerama… Znao sam da aktivno svira koncerte. Čak sam imao i aktuelni CD „Milk Cow Blues“, – remek delo kojim se vratio mešavini džeza i bluza sa postavom fantastičnih muzičara. U farkama, mekanim indijanskim mokasinama i  traperskoj jakni sa resicama prilazio je našem stolu. Dugačka seda kosa uvezana trakom vijorila se za njim. Gotovo se očešao o mene.

U sali je zavladalo ludilo. Svi su hteli da ga dodirnu, nešto pitaju, slikaju se…brzo smo saznali da kroz dva dana počinje najveći godišnji festival country & western muzike, gde će i on nastupiti. Direktno se popeo na binu, i obratio publici: „Moj prijatelj Slim (zagrlio je matorog bluzera) mi kaže da ovde moram da zaslužim večeru“. Opšte oduševljenje – kakofonija urlika, zviždanja, kaubojskog „I-haaa“ navijanja i bacanja šešira u vazduh obećavali su paklenu atmosferu. Dvojica u crnom takođe su se popeli na binu, – basista i bubnjar.

„Niko ne zna da sam ovde večeras. Moji drugari pomoći će mi da uvežbamo par stvari a pojačaće nas i Slim. Ustvari, ima li nekog u publici da zna da svira gitaru“?

Čak ni lud, ni pijan – ili oboje, ne bih se usudio da se javim, naravno.

Da bi se upravo sledećeg trenutka snop reflektora sa bine zaustavio na nama. Jer, Luis je podigao ruku!  Znao sam da je vrstan pijanista, ali ipak…gitara?

Likovi sa obližnjih stolova počeli su da prilaze, neki su ga potapšali po leđima, a onda se dogodio fijasko. Luis je rukom pokazao na mene. Nudio je mene. Da se popnem na binu i zasviram neobavezni country-blues sešn sa nejvećom živom legendom. Pre nego što sam stigao da pobegnem podigli su me i odneli do bine.

Dok sam glupavo stajao na bini sa još jednim koji se javio da svira, sigurno sam izgledao kao usran golub, a osećao sam se još gore. Vrtelo mi se u glavi od treme i povraćalo od straha.

„Zna li neko od vas zajebanata da svira dvanaesterac, standardni“? – pitao je Velikan pokrivši mikrofon rukom. Nemam pojma šta je onaj drugi rekao, ali sam klimnuo glavom. To je azbuka rock’n roll i blues gitare, ne možeš da to ne znaš. Šablon od tri osnovna akorda koji se menjaju određenim redosledom u po četiri ponavljanja. „OK, gledajte šta Slim radi. E-dur“.

I onda je počelo. Znao sam stvari: Milk Cow Blues, Rainy Day Blues, Ouitskirts Of Town, Sitting On The Top Of The World…u neobaveznim aranžmanima, koje čak ni nas dva „zajebanata – dobrovoljca“ nismo uspeli da pokvarimo.

Ostalo je istorija. Posle 45 minuta se zahvalio publici što je imala strpljenja da ga sluša, i pozvao nas da večeramo sa njim. U posebnoj prostoriji iza, gazda nas je poslužio svojim najboljim jelima. Dok smo jeli, Luis mu se predstavio i njih dvojica su, koliko znam zadržali kontakt i prijateljstvo.

Ja sam proklinjao komercijalizaciju, marketinška pravila i sve zakone o intelektualnoj svojini, jer nam nije bilo dozvoljeno fotografisanje sa njim. Ali mi je zato napisao posvetu na papirnoj salveti sa logom „Blue Note Club“. Usput sam pažljivo analizirao servirana jela, prepoznavajući umeće kuvara i očigledan poseban trud da se ugodi Legendi.

Ostali smo u Nešvilu na Festivalu još dva dana. Luis je zahvaljujući svom novom poznaniku dobio dva mesta u back stage-u. Ludilo. A ja sam, kao osvedočeni zaljubljenik u krompir, otkrio „Cowboy potatoes“ – punjeni krompir iz rerne sličan našem „krompiru u gaćama“, koji su nekada kauboji pravili u iskopanoj rupi napunjenoj užarenim kamenjem. Saznao sam da vole da koriste i šljivu, objašnjavajući da mi imamo najbolju na svetu. I uprkos bezbrojnim načinima pripreme bifteka zapamtio i ovaj, Vilijev omiljen. Da ga se setim svaki put kad ga spremim.

Treći dan bilo je vreme za pokret. Nju Orleans nas je čekao, šaren, drečav, pun mirisa, ukusa, karnevala i jazz-a.

Ali to je neka druga priča…