Lagano drmusanje vraćalo me je na planetu Zemlju iz dremeža koji je taman prelazio u san. Ujednačeno, ritmičko ljuljuškanje Luisovog Kadilaka samo me je još brže uspavljivalo. Luis nikada nije žurio, imao je teoriju da je sporije zanimljivije – jer stigneš sve da osmotriš. Kao i obično, bio je u pravu.
“Blizu smo” – reče tresući mi rame. Kroz poluzatvorene kapke nazirao sam veliku tablu za izlaz desno – Baton Rouge i Lafayette, New Orleans pravo. Put kao lenjirom povučen, od preko 630 km, za nas se završavao u gradu jazz-a i karnevala.
Canal Street. glavna saobraćajna arterija vodila nas je ravno u centar, tačnije u splet ulica načičkanih restoranima, bistroima i suvenir radnjicama. Ne znam da li je Sting ikada razmišljao o turističkim efektima legendarne pesme “Moon Over Bourbon Street”, ali za mene je to bila prva asocijacija na Nju Orleans. U samom srcu turističke tzv. „francuske“ četvrti, to je ulica koja nudi sve najbolje što Luizijana može da ponudi. Kulturološke mešavine, stvorene kroz vekove ropstva i ratova ujedinile su se u jedinstvenu atmosferu kojom je odisao ovaj grad. Starosedoci – indijanci iz močvarnih područja izmešali su se sa starosedeocima belcima, takođe lovcima i ribolovcima iz močvara koji sebe nazivaju Kejdžunima (Cajoon). Plantažeri i robovlasnici, francuskog ili španskog porekla izmešali su se sa robovima, mahom iz zapadne Afrike… Rezultat je neponovljivo šarenilo boja, mirisa, ukusa i muzike.
Stigli smo da se osvežimo i presvučemo, jer je plan za uveče obećavao. Luis je trebalo da se sretne sa koleginicom sa Akademije na kojoj su zajedno studirali. Približno istih godina, nisu se videli gotovo tridesetak. Još u dolasku je počeo da priča o njoj, a sad već nisam mogao da ga zaustavim.
“Bila je najlepše stvorenje koje sam poznavao, nedodirljiva i neuhvatljiva. Poigravala se s momcima kao sa svojim kućnim ljubimcima, a ja sam bio jedan od mnogih koji su šenili. Videćeš, pred njom su muškarci nemoćni.”
“Onda bi bilo fer da je ostarila i zbabila se” – rekoh brzo, želeći da ga ohrabrim.
“Što, zar ti ja delujem kao deda”? Uppppssss… Zaboravio sam da su generacija. Njegov odgovor naterao me je da ga pažljivije osmotrim. Navikao na opuštenu neurednost tokom putovanja, nisam ni primetio kako se Luis skockao: bele široke mornarske pantalone, elegantna bela lanena košulja i bele Gucci mokasine. Onako prosede brade i sede kose do ramena, preplanuo od vožnje u kabrioletu, delovao je prilično impozantno. Pušeći ogroman tompus, parkirao je na odredište.
Restoran Galataire’s nalazi se na adresi 209 Bourbon Street, a osnovan je pre vise od sto godina. Četvrta generacija vlasnika neguje tradiciju kreolske kuhinje – što znači meso, riba i morski plodovi uz obilje povrća i voća, uglavnom sve pikantno začinjeno.
„Ni jedna sila ne priziva uspomene kao miris i ukus. Osim možda muzike“ – rekao mi je radosno. Velike tamne oči iskrile su kao prskalice na božićnoj jelki. „Znaš, jelovnik koji je osmislio osnivač nije se promenio 104 godine, i vrlo su ponosni na to“. Dokusurio me je ovim podatkom. Kasnije sam bio u prilici da tu informaciju proverim i pokazala se kao tačna. Neki recepti su samo prilagođeni savremenom načinu pripreme, ali su uglavnom isti kao nekada. Zašto menjati nešto što tako dobro uspeva, zar ne?
A onda sam ugledao razlog Luisovog uzbuđenja.
Madamme Latisha St. Jaquex izgledala je kao milion dolara. Toliko je i imala, samo puta desetak, ubrzo sam saznao. Kreolka prema kojoj Bog nije škrtario. Još uvek lepih i zategnutih crta lica, otmenog držanja, gracioznih pokreta. Udovica milionera, uživala je u životu punim plućima. Izgledala je kao kraljica, dominantna za okruglim stolom sa dve prazne stolice levo i desno od nje. Bila su to naša mesta.
Od prvog trenutka pokazala je za nas svoje interesovanje. Prema meni više kurtoazno, – po koja ljubazna reč ili pitanje na koje je ustvari nije zanimao odgovor. Ali je zato s Luisom koketirala bez imalo ustezanja. I taman kad bi moj prijatelj pokušao da ukrade njenu pažnju samo za sebe, ona bi mu se izmigoljila a svoje osmehe prosipala svima okolo.
Utom mi je zazvrjao telefon u džepu. Poruka od Luisa, kratka i jasna: „Opet me je odbila“. Dok se Madamme Latisha naginjala preko stola pokazujući svoj raskošni dekolte sagovorniku preko puta, uhvatio sam Luisov očajan pogled. Odmahivao je glavom kao sportista kad promaši zicer. Nisam stigao ni da mu namignem ili ga nekim gestom ohrabrim. Da mu odgovorim SMS porukom bilo je stvarno besmisleno. Bio je prepušten sebi, bio je svestan toga, samopouzdanje ga je ubrzano napuštalo i hvatala ga je panika.
Posmatrajući ga, postalo mi je jasno da mu je ovo veče posebno važno. Na brzinu sam rekonstruisao naš put i njegovo ponašanje. I upravo shvatio da je za Luisa ovo veče trebalo da bude kruna našeg putovanja. Zbog Latiše je odbio moju ideju da krenemo čuvenim putem Rout 66, i tako jako insistirao na Nju Orlenasu. Bio je prosto zaljubljen u nju, sad mi je bilo jasno. Ili u uspomenu na nju i svoju mladost, – svejedno. A za to, na žalost, nema protivotrova.
Predjelo je stiglo na sto. Pošto su mi škampi i njihova mlađa braća gambori omiljena hrana, nisam imao dilemu. Cajoon coctail od repova tih račića bio je logičan izbor, a nakon toga škampi na kreolski način – ukusno i ljuto. Luis je poručio stekove u sosu od burbona uz koje se služe mafini od krompira kao musakica, i u posebnoj činiji prilog od praziluka i paprike u kremu od sira. Za desert mi je preporučeno da probam „Đavolje palačinke“ (modifikovan čuveni francuski „crep susset“) sa svežim seckanim voćem i flambirane u likeru. Luis je izabrao palačinke sa trešnjama, a ja sa kajsijama. Veče je ipak obećavalo, pomislio sam već ozbiljno gladan.
Zauzet obaranjem sopstvenog rekorda u brzinskom gutanju gambora, nisam ni primetio kad su se svetla diskretno prigušila. Jedan jak reflektorski snop osvetlio je čovečuljka u smokingu sa mikrofonom u rukama.
„Večeras nam je posebna čast da ugostimo starog prijatelja, čoveka koji pronosi lepotu italijanske opere širom sveta, a nas sve koji smo privilegovani da smo mu prijatelji, čini ponosnim što je naš. Ovo veče je omogućila naša draga gospođa Latiša sa željom da Ti, dragi Luise, svi zajedno čestitamo rođendan!“.
Stari lisac Luis, kojem klanjanje pred publikom nije bilo ni malo strano, lagano je ustao i sa dozom skromnosti taman pristojnom za tu priliku, teatralno se poklonio. Onda se okrenuo ka Latiši i zahvalio se gestom posebnog naklona, poslavši joj poljubac sa dlana. Nikad nisam uspeo da saznam je li znao za proslavu, ali sam imao utisak da je svesno zanemario svoj rođendan, dajući prioritet susretu s Latišom.
Čovečuljak je nastavljao da priča: „A sada bih zamolio našeg drugog cenjenog gosta, gospodina iz daleke Evrope i Luisovog saputnika, da nam kaže par reči o Luisu“.
Ne da nisam ukapirao da je mislio na mene, već mi nije bilo ni na kraj pameti.
Reflektor me je osvetlio taman dok sam utovarivao poslednji zalogaj. Deo repića poslednjeg gambora garniran reckavom zelenom salatom izdajnički mi je visio iz punih usta. A svi su zurili u mene.
Moram priznati da mi je oduvek bio grozan običaj da se javno kaže par prigodnih reči o mladencima, pokojniku, slavljeniku…kome god. Obično su to izveštačene reči, licemerne fraze. Nije mi blizak takav način obraćanja.
Ovo je zadatak koji neću umeti da obavim uspešno, pomislio sam. Zar nisu mogli da nađu nikog drugog? Ili niko nije želeo da ga se prihvati? Pa naravno, nije to lako. Da „kažem par reči o svom prijatelju – saputniku“? Kakvo vrhunsko sranje!
Dok sam snagom vazdušnog topa usisavao poslednji zalogaj, prebirao sam u glavi opcije: zahvaliti se i odbiti bilo bi nepristojno; ispričati neki hvalospev bilo bi krajnje bez veze i licemerno, iako se izgleda baš to i očekuje. Osim toga, ne znam čoveka tako dobro… jedino mi je bilo jasno da nemam kud.
Kroz glavu mi sevne rečenica iz stripa o Hogaru Strašnom, gde on držeći kriglu piva u ruci sa dobroćudnom averzijom posmatra svog sinčića koji čita knjigu i kaže mu „Sine, knjige su u redu, – valjda, ali upamti staru izreku: neznanje je majka svih avantura!“
Pa dobro, rekoh sam sebi, Ima li boljeg načina da se ispoljiš od skoka u nepoznato?
„Moj prijatelj Luis je pravi poznavalac života, ali dobar zalogaj za njega je svakako jedna od onih malih stvari koje čine sreću u životu. Zbog toga nismo mogli biti na boljem mestu u ovakvoj prilici“ – naklonio sam se lagano ali teatralno, kopirajući Luisa, vlasniku restorana. Dramska pauza od dva sekunda taman je bila dovoljna da mi podare kurtoazni aplauz. Provereni način da probijem led, – pohvala domaćinu. Latiša je nezainteresovano proveravala svoje predugačke, nalik kandžama zakrivljene, koralno crvene nokte.
Nastavio sam: „U nekim Njujorškim gastronomskim krugovima, Luis je ušao u legendu izjavom: Za mene je izbalansirana ishrana kad držim po kolač u svakoj ruci“.
Dramska pauza nije bila potrebna. Svi su se smejali od srca. Luis me je zahvalno pogledao a Latiša je podigla jednu obrvu.
Ohrabren, nastavio sam. „Čovek koji je nagovorio četiri različite žene da se za njega udaju a onda ih uspešno nagovorio da ga prijateljski ostave, svakako je redak i dragocen izvor životnih iskustava“.
Svi su iščekivali nastavak. Latiša je podigla obe obrve.
„Svoju prvu suprugu upoznao je kao student, bila je prodavačica u butiku. Na njeno rutinsko pitanje „Šta biste želeli“ odgovorio je: „Toliko ste lepi da je Vaše pitanje zaista smešno.“ Zamislite to! Prihvatila je njegovo spontano udvaranje, a dva meseca kasnije su se venčali. Sam brak nije trajao mnogo duže, a iz cele te priča meni se urezala u pamćenje Luisova rečenica: Postoje dve glavne teorije o nadmudrivanju s ženama. Ni jedna ne valja“.
Opet su se svi smejali, a Latiša je napućila svoje velike crvene usne.
„Da je u ovako cinična vremena moguće verovati u ljubav na prvi pogled, Luis je dokazao uskočivši odmah u drugi brak. Samo jednom sam ga pitao o tome, i dobio najkraći ali najslikovitiji mogući odgovor: Seks je kao vazduh, – nije preterano važan, osim ako ga nemaš! I zapamti, – uvek treba ženiti samo lepe žene, inače nema nikakve šanse da ih se rešiš“.
Luis je pokrio lice rukama. Publika se smejala grohotom i alpaudirala. Latiša je prestala da se igra sa svojim kandžama.
„Nekoliko narednih Luisovih ljubavnih veza znam samo po čuvenju, ali ih je Luis jezgrovito opisao rečenicom: Muškarac je sretan s bilo kojom ženom, dok je ne zavoli“. Verovatno to i objašnjava dužinu trajanja njegovih veza“ – dodao sam komentar.
Opet smeh. Sad su već svi prestali da jedu i čekali rasplet. Latiša je sad direktno gledala u mene. Kao da se nije usuđivala da pogleda Luisa.
„Uprkos nagovaranju poznanika da ne žuri, upustio se iznenada u treći brak, sa apstraktnom umetnicom koja je uglavnom ćutala i odavala utisak kao da je večito zbog nečeg ljuta. Iako je sam Luis mnogo ranije definisano pravilo koje glasi „Ne treba ženu prekidati dok ćuti“, (jednodušan smeh muškog dela publike), protek vremena je učinio svoje – ćutanje je postalo konstanta. Luisov komentar je bio: Ona je bila kineski zid na koji je okačila tablu sa natpisom Ulaz iz dvorišta! I bilo joj je svejedno šta radim bez nje, sve dok se pri tom ne zabavljam“.
Posmatrao sam publiku kojoj se obraćam. Većinom sredovečni parovi. Govor tela i gestikulacije govorili su mi da dobro razumeju izrečene citate. Mlađih je bilo nešto manje, ali su se zato svi grohotom smejali, iako oni još nisu stigli do ovih iskustava. Latiša je spustila ruke u krilo i okrenula se ka Luisu, kao da razume kakav je to zid Luis opisao.
„Konačno, četvrti put se oženio lepoticom toliko mlađom od sebe da je brak izgledao kao prvi susret dva vanzemaljca sa različitih planeta. Ni ogromna volja ni zajedničke teme nisu pomogli da prevaziđu nepremostive razlike. Kad se sve završilo, svoje iskustvo preneo je svojim prijateljima opet jednom rečenicom: Ako ti nedostaje hrabrosti da nešto započneš, onda si već završio“.
Nastavio sam bez pauze: „I tako, dragi Luis, ti si živi dokaz da je iskustvo predivna stvar – omogućava ti da prepoznaš grešku svaki put kad je napraviš“.
Namerno sam zaćutao. Trenutak tišine bio je trenutak istine: jesam li izblamirao čoveka ili ga učinio omiljenim? Moj pokušaj da ga predstavim kao duhovitog, dovitljivog, iskusnog i životnim ožiljcima ulepšanog čoveka visio je u vazduhu.
Luis je nekako umorno ustao sa stolice. Podigao je ruke u znak predaje i obratio mi se glasno, da ga svi čuju: „Nemoj me više hvaliti, molim te“.
A onda su svi ustali. Prvo vlasnik, a onda svi do poslednjeg – podigli su čaše u čast slavljenika i zapevali „Happy Birthday To You“. Prilazili su stolu, svi su želeli da mu lično čestitaju. Meni su usput stiskali ruku, govoreći rečenice tipa „Odličan govor“…
Latiša je uhvatila Luisa pod ruku i poljubila ga u obraz. Luis je sijao od sreće. Stotinak zvanica je tog trenutka, na tom savršenom mestu, u tom divnom gradu, pred zanosnom Latišom nazdravljalo njemu. Ona ga je gledala pogledom šiparice koja je ugledala i prepoznala svog tinejdžerskog idola. On je stajao uspravljen i gord. Setio se čak i da uvuče stomak. Izgledali su kao par. Čežnja stara 30 godina postala je stvarnost.
Ima nečeg divnog u tome kad zaslužiš večeru, pomislio sam.