Kruška u vinu sa sosom

Kruška u vinu sa sosom

Kruska u vinu

By Dubi Published: avgust 28, 2012

    Odličan prilog uz pečenja i divljač

    Ingredients

    Instructions

    1. Oljuštiti onoliko krušaka koliko ima porcija. Ne skidati peteljku.
    2. U dublju a užu šerpicu ili sosijeru sipati belo vino i vodu pa ubaciti krušku. Dodati prstovat šećera, par karanfilića i prstohvat bibera. Kuvati na srednje jakoj vatri 15-tak minuta, ne treba da provri. Kruška treba da ostane kompaktna, ne prekuvana.
    3. Ohladiti krušku i pažljivo odseći klobuk sa peteljkom, oko 2 cm od vrha. Preko kruške sipati sos po izboru uz meso pa vratiti klobuk na krušku i poslužiti uz meso na tanjiru.

    WordPress Recipe Plugin by ReciPress

    Blitva sa krompirom

    Blitva sa krompirom

    BLITVA 1

    By Dubi Published: avgust 28, 2012

      Dalmatinski prilog uz ribu i morske plodove

      Ingredients

      Instructions

      1. 700g krompira oljuštiti, iseći na veće komade i skuvati u slanoj vodi dok ne postane mekan.
      2. Za to vreme naseći glavicu luka sitno, 2-3 čena belog luka i pola korena celera na kockice (ili nekoliko stabljika celera lišćara, očišćenog od spoljnih vlakana).
      3. Sve naseckano povrće propržiti na maslinovom ulju na umerenoj vatri. Dodati ruzmarin.
      4. Za to vreme naseći blitvu, prvo stabljike listova na kockice i odmah dodati ostalom povrću u tiganj. Potom listove saviti u rolnu i naseći na trake pa i njih ubaciti u tiganj. Dodati so, biber i suvi začin. Kuvati 5-6 minuta povremeno mešajući.
      5. Kad se blitva smežura i prepolovi volumen, dodati u tiganj skuvani krompir. Sve izmešati, po potrebi dodatno začiniti. Posuti seckanim peršunovim listom.

      WordPress Recipe Plugin by ReciPress

      Gabikin kuvar

      Gabriela Kolbacsi rodila se u godini nastupanja dvadesetog veka u kući svoje majke, gospođe Terezie Kolbacsi rođene Firany, energične i krepke žene. Ostavši udovica nenadano i prerano, gospođa Terezija tiho je negovala uspomenu na svog muža Tibora, poslastičara u malom izletničkom mestu Mako, nadomak Segedina. Svoju jedinicu Gabrielu vaspitavala je strogoćom primerenom palančkoj sredini i poslovično neprostojnoj radoznalosti malog mesta, pomno pazeći na ćerkino obrazovanje i besprekornu reputaciju. Sve dok tokom puberteta nije otkrila tragičnu manu svoje ćerke. Neznatno kraća noga, stečena od rođenja, – do tada gotovo neuočljiva mana, počela je da atrofira. Lekari su bili nemoćni pred prirodom. Ni redovne molitve, inače vrlo pobožne šire familije nisu pomogle. U svojoj petnaestoj godini, Gabriela su suočila sa surovim saznanjem da život nije fer.

      Život je ono što ti se dogodi dok planiraš druge stvari“ – objasnila joj je prosto baba Žužana, prodavac slatke pavlake, putera i sira u kriškama na velikoj segedinskoj mlečnoj pijaci.

      Iako nije razumela zbog čega je život prema njoj bio tako okrutan a neke njene komšinice mazio, vremenom je naučila da svoj hendikep vešto prikriva. Vreme je prolazilo i polako ali neumoljivo nagrizalo mladalački polet. Konačno, pomirila se sa sudbinom i naučila da sebe prihvati onakvu kakva jeste.

      I kako to ponekad biva, kad negde uzme, Život na drugoj strani daruje. Gabiki je izdašno poklonio kulinarski talenat.

      Očeva rodbina je ovaj očigledan dar pripisivala, naravno, genima pokojnog oca, poslastičara. Majka Terezia, u svojoj pobožnoj strogoći, smatrala je da je njena ćerka predodređena za duhovnost. „Hendikep je putokaz“, govorila bi, „Bog je tako hteo“…

      Iako je gajila ogroman respekt prema majci i njenom autoritetu, Gabika je bila rešena da ne posveti svoj život božijoj službi. Sati i sati provedeni od malih nogu uz oca u njegovoj „radionici“ bili su joj najlepše uspomene. Bezbroj puta zamućeni i namazani filovi, napunjene rolnice, zamotani rolati… bio je to svet u kojem se Gabika snalazila sa lakoćom. Samoću i nedostatak ljubavi zamenila je smišljanjem originalnih kulinarskih recepata. Duhovita i kreativna, često im je davala romantične nazive dok ih je beležila u svoju svesku – podsetnik. Čežnja za ljubavlju ustupila je mesto pikantnim maštarijama njene prefinjene kulinarske duše.

      Te 1920. godine, ugledni ženski mesečnik Vez i goblen (bečko izdanje) lansirao je dve sasvim nove, avangardne stranice, naslova Aktuelna moda i Prigodni recepti.  Konkurs za nove i originalne recepte zvučao je vrlo primamljivo, pa je Gabika poslala redakciji pisamce sa nekoliko svojih izmišljotina. Mesec dana kasnije, poštar joj je uručio novi broj časopisa i čipkasti koverat ciklama boje.

      Sa zadovoljstvom Vas obaveštavamo da su dva Vaša recepta „Ljubavni zalogaji“ i „Venerini poljupci“ osvojili prvo mesto u svojim kategorijama na našem konkursu. Molimo Vas da svojim prisustvom uveličate dodelu nagrada. Ceremonija uručenja nagrada biće održana na dan rođenja našeg voljenog vladara, u zlatnoj sali dvroca Schonbrun u Beču. Ovo pismo molimo da ponesete sa sobom. Uz čestitke i sa najboljim željama čekamo Vas dan ranije u redakciji lista, St. Jacob Strasse 41.

      Do proslave je bilo još pet meseci. Gabika je znala da ni majka a ni ostala familija ne mogu da obezbede novac za put, haljine, cipele i primereni putni kovčeg. Uz to, trebalo je da stigne u Beč bar dva dana ranije, da se smesti. Uz svu štedljivost, ovakva avantura je daleko prevazilazila njene moći.  Rešila je da se zaposli.

      Gospodarica kuće Weiss u Segedinu i supruga Adolfa Weiss-a posmatrala je mladu kandidatkinju za kuvaricu s podozrenjem. Saslušala je i ispratila tek četvrtu, a primaća soba još je bila puna kandidatkinja. Već se pokajala što je poslušala svoje prijateljice: da oglasi potrebu za kuvaricom, „…jer je to oglašavanje tako šik“... Kuda li ide ovaj svet – pitala se, – većina nema čak ni preporuke...

      Bucmasta i rumena dvadesetogodišnjakinja ozbiljnog držanja i pametnih očiju činila joj se kao obrazovan sagovornik, ali nije ulivala poverenje kao dovoljno iskusan kuvar za potrebe većih prijema i svečanih večera. Ipak, na kraju je popustila pred navaljivanjem svoje desetogodišnje ćerke Livie, koju je Gabika osvojila kada je počela krišom da joj namiguje iza maminih leđa. Tog trenutka rodilo se jedno veliko prijateljstvo i tajni savez koji će izmeniti i Livijin i Gabikin život.

      Probni rad će trajati nedelju dana“, rekla je strogo gazdarica. „Za mesec dana imamo veliki prijem, potrudite se da naučite sve što treba“.

      Gabiki nije trebalo dugo da pokaže svoju veštinu i umeće. Nenametljiva a duhovita, brzo je osvojila sve ukućane i karakterom i kuvanjem. Uz to, Livia ju je obožavala i sve svoje slobodno vreme provodila sa svojom novom drugaricom. Gabika je, opet, u Liviji pronašla gotovo sve od onoga što joj je nedostajalo: ljubav i privrženost pravog prijatelja, zaštitnicu pred gazdama, mlađu sestru koju nije imala a želela je… Osim toga, Livia je imala brata od srtica Stefana, naočitog studenta solo pevanja Konzervatorijuma u Budimpešti. Besane noći Gabika je provodila maštajući krišom o njegovoj ljubavi.

      Prošlo je četiri meseca. Odlazak u Beč prikrao se neprimetno i brže nego što je Gabika želela. Prilikom razgovora sa gospođom Weiss nije pomenula očekivano putovanje. Svoju tajnu je poverila samo Liviji, zaklevši je da tajnu mora sačuvati. Prećutavši istinu, našla se u sopstvenoj klopci: ako otputuje mora dati otkaz, što znači da verovatno više nikada neće videti ni Liviu ni Stefana. Ako ostane, propustiće šansu da njeni recepti postanu poznati, da možda postane uspešna, bogata, možda čak i slavna… Teška odluka.

      Ne želeći da odluči na brzinu, Gabika je u tajnosti počela pripreme za odlazak, ali se i dalje ponašala kao da će kod Weissovih ostati zauvek. U slobodno vreme je obilazila prodavnice novih materijala, krojačice i modistkinje, prodavnice šešira… i obućare, za cipele gde jedna ima deblji đon, zbog kraće noge. Skromna i štedljiva, uspela je taman da sakupi toliko da bi mogla da se opremi kako dolikuje. Iako ju je izjedala griža savesti što će ostaviti Liviu i porodicu Weiss, ipak je odluka ubrzano sazrevala: svako dobije jednom šansu u životu. Šansu valja prvo prepoznati, a onda imati hrabrosti  zgrabiti je. Onaj ko ne pokuša, sam je kriv. Mora pokušati.

      Četiri dana pred odlazak, Livija je počela da kašlje. Tokom noći je dobila i povišenu temperaturu. Gabika je probdela celu noć pored njenog kreveta, jer su roditelji otputovali na Balaton, tradicionalno zimsko bogataško okupljanje na čuvenom jezeru.  Sutradan je Livia ostala na kratko bez svesti, pala u krevet i uz kašalj pljucnula malo sukrvice. Stari poslužitelj Emil odmah je pozvao porodičnog lekara i poslao telegram roditeljima da prekinu odmor.

      Dr Pfau, četvrta generacija lekara iz ugledne segedinske porodice, koji je Liviju i doneo na svet, zabrinuto je odmahivao glavom: tuberkoloza. Jedna od najopakijih i najsmrtonosnijih bolesti toga vremena zakucala je na vrata Weissovih. Dok je pakovao stetoskop i toplomer, Dr Pfau je odveo Gabiku u stranu i saopštio joj strašnu istinu: „Šanse da ozdravi su ravne šansama da ne preživi, nadajmo se da je organizam dovoljno jak. Hranite je na silu, jer neće moći da jede. Dajte joj ove praškove svakog dana, ali oni će samo ublažiti bol“.

       Gabika je opet osetila onaj čudan osećaj, koji skoro da je sasvim potisnula: život se igra sa njom, nepredvidivo i surovo. E, nećeš ovaj put, – pomislila je, i zarekla se da neće dozvoliti da joj otrgne malu Liviu.

      Još iste noći skuvala je jaku kokošju supu i na silu nahranila Liviu. Kad je ova zaspala, iskrala se iz kuće i učinila nezamisliv trošak: novcem koji je ostavila za voznu kartu, naručila je najbrži fijaker da je odveze u Mako, da pronađe baba Žužanu. Žužana je bila iskusna u pripremanju trava, napitaka, tinktura i sličnih narodskih lekova. Radile su celu noć. Ujutru se zaputila nazad.

      Naredni dani za Gabiku su protekli u borbi sa opakom bolešću. Noći je provodila sklupčana uz Livijinu postelju, mažući joj grudi guščijom masti prokuvanom u sedam voda i pojeći je na silu Žužaninom bljutavom tinkturom za jačanje imuniteta. Livija je od toga još jače kašljala, napretka nije bilo ali se Gabika nije predavala. Dr Pfau je dolazio svakodnevno, pregledao pacijenta i uredno odmahivao glavom. Naravno, video je tragove guščije masti i znao je za taj narodni lek, ali nije komentarisao. Smatrao je da ne može da škodi.

      Četvrti dan stigli su Weissovi. Vidno zabrinuti ali dostojanstveni, razgovarali su sa lekarom nasamo i dugo. Majka je tiho plakala i molila se Bogu. Otac je ćutke stezao pesnice usled nemoći, a Livia je sve jače kašljala. Gabika ju je i dalje hranila na silu – kokošjom supicom, kozjim mlekom, čajem od belog sleza i bokvice, tinkturom, medom…i mazala guščiju mast.

      Osmi dan bolesti Livia je dočekala vidno mršava i slaba, ali prvi put bez temperature.  Pomilovala je Gabiku po kosi, i probudila je, sklupčanu pored kreveta. Tražila je da jede.

      Narednih desetak dana oporavak je bio spor ali ujednačen. Gabika je smišljala recepte i spajala naizgled nespojive namirnice u obrok kako bi ojačala Liviu. Iz dana u dan Livia je jela sve više a rumenilo je počelo da joj se vraća u obraze. Adolf Weiss bogato je nagradio porodičnog lekara i dao pozamašan prilog lokalnoj crkvenoj zajednici.

      A Gabika je propustila svoju šansu. Bogatstvo i slava otišli su u nepovrat.

      Mesec dana je prošlo. Lekar je savetovao da Livia šeta što više na čistom vazduhu. Vodila je često Gabiku sa sobom u šetnju jer su to bile retke prilike da se na miru   ispričaju. Livia se skoro sasvim oporavila i njena vedra narav ponovo je preuzela primat zabavljajući ukućane. Zavladala je atmosfera opšte radosti.

      Gabika je bila srećna zbog Livie, a u sebi je tiho patila. Sudbina nekom podari lepotu i uspeh, bogatstvo i slavu, a nekom kao njoj, samo jedan talenat i ništa drugo. I kada je došao trenutak da taj talenat unovči, morala je da spasava život svoje ljubimice. Dilemu o opravdanosti svog čina nije imala ni trenutka. Ali, ipak nije mogla a da ne uzdiše za propuštenom prilikom.

      Jenog predivnog majskog nedeljnog prepodneva Adolf Weiss je poveo svoju porodicu na piknik u Mako. Gabikin izletnički obrok koji im je spakovala u piknik korpu izazvao je oduševljenje, a tek dozreli rizling iz porodičnog vinograda rumeneo je obraze i garantovao dobro raspoloženje. Livia je uživala gledajući oca kako vesla svoj mali, elegantni čamcem sa baldahinom.

      Šteta što Gabika nije sa nama, uživala bi“ – rekla je Livia bezazleno.

      Otac ju je pogledao ispod malih okruglih naočara: „Svi smo primetili da ti se Gabika sviđa, ali mislim da provodiš previše s njom. Ipak, moraćeš da naučiš da je druženje poželjno samo sa svojom klasom, ili višom, nikako nižom“.

      Livia je ćutala. Napućila je svoja mala usta, što je dokazano značilo prkos i ljutnju. Konačno, ustala je, skoro izvrnuvši čamac, podbočila laktove na kukove, oštro pogledala oca i rekla: „Gabika je možda niža klasa, ali ona me je jedina negovala dok sam bila bolesna. Da nije bilo nje ja bih bila mrtva. Tvoj učeni doktor iz naše klase mi ničim nije pomogao. I zbog toga, samo da bi spasla mene, propustila je da ode u Beč,  bude predstavljena na dvoru i postane slavna kuvarica“.

      Ostatak popodneva protekao je u Adolfovom zamišljenom ćutanju.

      Sutradan, u ponedeljak, Adolf Weiss nije otišao na posao. Umesto toga, pozvao je svog bankara da dođe hitno kod njega na konsultacije. Kako se radilo o jednom od klijenata čiji novac je bio temelj bančine aktive, a takođe i o članu upravnog odbora, bilo je sasvim normalno da bankar bez odlaganja učini posetu uglednom komitentu.

      Želim da polovinu mojih deonica Luke Segedin prepišem na ime Gabriela Kolbacsi. Njene generalije ćeš dobiti po mom kuriru naknadno“.

      Ali gospodine, deonice rastu, Luka posluje izvrsno. Polovinom svojih deonica učinićete tu ženu milionerom“.

      Nisam te pitao za savet, već učini kako sam rekao. Takođe, otvori štedni ulog na isto ime, oročen na deset godina. Depozit će ti doneti moj kurir. Kad završiš, donesi mi dokumenta“.

      Dok je užurbano popravljala svoju uniformu, Gabika se preispitivala šta je učinila pogrešno. Biti pozvan u radni kabinet gospodara nije obećavalo ništa dobro. Potajno je znala da roditelji ne odobravaju njeno druženje sa Liviom, ali se nadala da to neće pogoršati njen status u kući. Sa zebnjom je pokucala na vrata i ušla.

      Kada je izašla, kolena su joj klecala. Još minut ranije, stojeći pred ogromnim kabinetskim pisaćim stolom, sa nevericom je pokušavala da shvati reči i njihovo značenje:

      „Nikada Vam se, draga Gabriela, moja supruga i ja nećemo moći dovoljno odužiti za sve što ste učinili za našu kćer. Vaše požrtvovanje dostojno je najplemenitijih duša i zaslužuje da bude zapamćeno. Od danas ste suvlasnik Luke Segedin, a imate i štedni ulog sa kojim ćete kroz deset godina moći da sebi priuštite restoran, hotel, kuću i bezbrižan život. Jedino Vas molim da ostanete sa nama i dalje dok Livia ne odraste, jer želi da bude uz Vas“.

      Naredne godine protekle su u Gabikinom nežnom prijateljstvu s Liviom, tajnoj i nikad izrečenoj ljubavi prema Stefanu i izmišljanju novih, dovitljivih i jedinstvenih recepata.

      Kada je Livia rešila da pobegne za Antala, Gabika joj je prošvercovala ceduljicu koju je Antal poslao po Stefanu. Na rastanku je poklonila Liviji svoju svesku sa rukom pisanim receptima, idejama i kulinarskim trikovima.

      Nakon Livijinog bekstva nikad se više nisu videle. Svi članovi porodice Weiss pobijeni su u nacističkom logoru. Stefan se jedini spasao i borio u pokretu otpora na jugu Francuske, pod generalom De Golom. Nakon oslobođenja obreo se na teritoriji buduće države Izrael i učestvovao u njenom stvaranju.

      Gabiki se u ratnom vihoru izgubio svaki trag. Ostao je jedino njen kuvar, koji sam nasledio od svoje bake Livie i koji čuvam i danas kao posebnu relikviju.

      Od mnoštva izuzetnih recepata, ovom prilikom prenosim manji broj onih koji se uklapaju u koncepciju ovog kuvara: da su jednostavni, brzi i efektni.

       

      Budimski krompir

      Budimski krompir

      budimski krompir 2

      By Dubi Published: avgust 28, 2012

        Pržen, sa alevom paprikom

        Ingredients

        Instructions

        1. Neoljušteni krompir oprati i ubaciti u šerpu hladne vode. Kad proključa, kuvati 10-12 minuta. Ocediti i ostaviti da se prohladi. Tada oljuštiti i iseći na kolutove debljine pola cm.
        2. Rastopiti 10g putera u tiganju sa par kapi ulja. Ubaciti slaninicu. Pržiti na umerenoj vatri 2 minuta pa ubaciti luk. Pržiti još 5-6 minuta. Ostaviti sa strane.
        3. U drugom, dubljem tiganju ili šerpici rastopiti na umerenoj vatri preostali puter sa malo ulja i pržiti krompir sa svih strana dok ne dobije zlatnu boju. Po potrebi dodati još malo putera ili ulja. Ubaciti biber i alevu papriku, sve izmešati, pa dodati luk i slaninicu i pržiti još minut - dva. Probati i po potrebi osoliti.
        4. Odlična je i verzija bez slanine, postaje idealan prilog gotovo uz svako meso ili pečurke, ili grilovano povrće.

        WordPress Recipe Plugin by ReciPress

        Polpete vegetariano

        Polpete vegetariano

        polpete vegetariano

        By Dubi Published: avgust 28, 2012

          Samostalno vegetarijansko jelo ili idealan prilog

          Ingredients

          Instructions

          1. Narendati šargarepu krupnije a naseckati vrlo sitno prazuluk, celer i baburu.
          2. Sve povrće u posudi pomešati sa 65g brašna, kašićicom čili praha (ljuta aleva), kašičicom praška za pecivo i kašičicom mlake vode. Mešati da se brašno sjedini sa povrćem, dodato so i seckani peršunov list. Ako je previše retko, dodati još brašna dok gustina ne bude dovoljna da se formiraju manji oblici krofne.
          3. Među dlanovima formirati oblike krofni ili kuglice i pržiti na umerenoj vatri u tiganju na oko 1 cm ulja. Ne okretati previše, pustiti da se prženjem formira korica - potrebno je 3-4 minuta za svaku stranu.

          WordPress Recipe Plugin by ReciPress

          Šampinjoni sa belim lukom i peršunom

          Šampinjoni sa belim lukom i peršunom

          Šampinjoni s belim lukom i peršunom 1

          By Dubi Published: avgust 28, 2012

            Ukusno vegetarijansko jelo ili prilog

            Ingredients

            Instructions

            1. Očistiti ½ kg vrlo sitnih šampinjona. U tiganj usuti kašičicu ulja i 40 g putera i ostaviti da se puter otopi na umerenoj vatri. Za to vreme naseckati sitno celu glavicu belog luka i celu vezicu peršunovog lista.
            2. U tiganj ubaciti sav beli luk i polovinu peršunovog lista. Ostaviti 2 – 3 minuta da se prži, pa ubaciti šampinjone, koje odmah treba posoliti i dodati im malo suvog začina, da bi pustili svoj sok.
            3. Šampinjone ostaviti da se kuvaju uz povremeno mešanje, sve dok sav njihov saft ne ispari. Blago ih pobiberiti i ostaviti da se griluju bez ulja i vode, pazeći da ne zagore. Nakon desetak minuta poprskati ih sa malo limunovog soka i preko njih posuti ostatak seckanog peršunovog lista.
            4. Idealan su prilog uz svako meso, uz pirinač, krompir ili bareno povrće i sve salate.

            WordPress Recipe Plugin by ReciPress

            Corleone

            „Menjamo godinu,

            mejamo snove,

            menjamo olovke,

            mejamo oružje,

            menjamo mišljenja,

            menjamo uslove reketa,

            menjamo devojke,

            menjamo kola,

            menjamo lovu,

            ALI NIKADA DRUGOVE SVOJE!“

            Legenda kaže da je na dočeku Nove 1936. godine ovim rečima nazdravio svojim saradnicima lično Al Kapone.

            Dve nedelje odmora na Siciliji, kojim sam sebe počastio posle naporne radne zimske sezone bile su, činilo se, pun pogodak. U Novom Sadu još je padala kiša a zima je teško ustupala mesto stidljivom proleću. Ovde je već bilo 20-tak iznad nule, – samo sunce, svetlo plavo nebo i tamno, duboko more. I sicilijanski krečnjak, kojim sam se verao želeći da pronađem Korleone. Bio je to zadatak koje sam sebi obećao još od kada sam prvi put gledao „Kuma“ i ponavljao svih ostalih nekoliko stotina puta, gledajući ga ponovo: ako ikada posetim Siciliju, proveriću kako izgleda Korleone – malo mesto u planini odakle potiče veliki Don Vito Korleone, kako je napisao Mario Puzo. U stvarnosti mafijaški klan Corleonezi bio je jedan od najjačih u istoriji organizacije poznate kao Mafia.  Salvatore Rina, Michelle Navara, Leoluca Bogarella – samo su neka od najpoznatijih imena. I naravno, Don svih donova, neprikosnoveni poglavar cele organizacije poslednjih decenija XX veka, Bernardo Provenzano. Istorija kaže da je tridesetak godina bio nedostupan policiji i neuhvatljiv, a da je uspešno upravljao organizacijom sve vreme. Zbog toga mi je bio fascinantan podatak da je lokalna vlast izmenila naziv jedne ulice u Korleoneu i nazvala je ulica 11. aprila, – u sećanje na dan kada je Provenzano uhapšen.

            Setio sam se ove zdravice, koju sam negde pročitao dok sam razmišljao je li bilo pametno što sam nazvao Totoa a on me naterao da obećam da ću posetiti njegovog nećaka Vittoria, koji je, (gle čuda) živeo u Korleoneu. Putovao sam iz Palerma gde sam na aerodromu iznajmio kola. Još uvek kvalitetan asfalt vodio me je pored malih mesta Marineo i Bolognetta, ukupno 56 kilometara do table sa natpisom Corleone. Rešio sam da parkiram na prilazu i poslednji deo uspona prođem pešice, (nadmorska visina je 628 metara) vekovima starim prilaznim putem za pešake.

            Uzana staza vodila je do srednjevekovne kule – osmatračnice nazvane Saracena, jer su je sazidali Mavarski osvajači. Bila je usečena u stene, očigledno osmišljena tako da bude širine samo za jednu osobu. Kretanje u koloni čini lakšu metu, pomislio sam. Kakva lukava a jednostavna zamisao: nemoguće je napasti frontalnim jurišom, a nemoguće je i povlačiti se brzo. Pridošlice su prinuđene da se kreću u koloni jedan po jedan, a što ih je više, teže im je da napadnu ili da pobegnu nazad. Kakva efkasna klopka.

            Svoj najveći procvat ostrvo je doživelo za vreme vladavine nemačkog cara Fridriha II, rođenog na Siciliji od majke Sicilijanke, prve supruge tadašnjeg nemačkog kralja. Iako unuk legendarnog Fridriha Barbarose – ujedinitelja nemačkih kneževina, odrastanje u ravnopravnoj šarolikosti muslimanske i hrišćanske kulture omogućilo je mladom Fridrihu široko obrazovanje i drugačiju viziju. Saraceni, koji su činili polovinu populacije na ostrvu oplemenili su Siciliju slatkišima i začinima Orijenta, umetničkim zanatstvom, čipkastom arapskom arhitekturom, planskim navodnjavanjem i nadaleko čuvenim ratničkim veštinama.

            Istorija ovih brda budila je u meni osećaj strahopoštovanja. Koliko je osvajača prošlo ovuda, koliko li je krvnih osveta počinjeno? Krvava sudbina Sicilije kao da je zauvek konzervirana u predelima oko ovog mesta.

            Vittoriova kuća bila je od onih koje se na jugu Italije nazivaju Masaira. Ne prevelike, to su kuće sa ravnim krovovima, građene od krečnjačkog kamena zvanog Tufa. Obično su okrečene u belo ili su boje terakota, zbog specifičnog crvenkastog maltera. Svetlo plava drvena vrata bez proreza ojačana gvozdenim okovima i visok zid oko kuće nagoveštavali su mnogo više od funkcije stanovanja.

            Hej, pa nisi se mnogo promenio od kad si kuvao moju jagnjetinu“ – Vittorio je iskrivio svoje koštunjavo lice u nešto poput osmeha, zagrlio me i poljubio u oba obraza. Nisam vraga, pomislio sam. Desetak kila više i mnogo manje kose…

            Plan za naredna dva dana zvučao je savršeno: Vittorio će da me ugosti i provede, upozna s drugarima, pa ćemo da jedemo, pijemo i uživamo.

            Prva usputna stanica bila je kuća njegovog „pobratima“ Luke, koji je trebalo da pođe sa nama u šetnju. Lucca je bio naizgled bezazlen lik, bucmast i veseo, vrlo ljubazan. I njihov prijatelj, Lukin kum Nicolo bio je prema meni izuzetno predusretljiv, iako je bio sušta suprotnost: suvonjav, koščatog lica i ruku, jakih obrva i dlakav, kose toliko crne da je na suncu izgledala teget plavo.

            Sedeli smo u bašti simpatičnog restorana u glavnoj ulici. Vlasnik – špicasti čovečuljak po imenu Luigi  je došao lično da nas pozdravi, da se upozna sa mnom i sazna imam li nekih posebnih želja. Gotovo se polomio da mi detaljno ispriča o svim jelima koja će nam poslužiti. Nisam ni stigao da ga pitam za recepte, a već se ponudio da mi ih pokloni, kao poseban znak pažnje. Dok sam ispijao drugu čašu gazdinog crnog (lične zalihe), doneo mi je podmetač za tanjir na pergament papiru na kojem je bio odšatmpan kompletan meni (kasnije sam ga uramio i okačio na zid kuhinje) i na listu papira napisane recepte (koje sam odmah prepisao, da ih slučajno ne izgubim).

            Prolaznici su se srdačno javljali i pozdravljali, zastajali na par reči razgovora. Bio sam oduševljen ljubaznošću i gostoprimstvom ovih ljudi. Eto, kako je pogrešan stereotip o mračnoj zatvorenosti Sicilijanaca, pomislio sam. Moje razdragano raspoloženje bilo je taman na vrhuncu, kada je jedan od pridošlica seo za naš sto, poljubio Vittoria u desnu šaku i sa velikim poštovanjem ga oslovio sa „Don Vitto“.

            Don?

            Don  Vitto?

            Don Vitto iz Corleonea?

            Pošto sam ceo svoj život bio alergičan na koincidencije, i manja od ove bi mi uzbunila sve alarme. Ma kakvi alergičan, -  bio sam vakcinisan od verovanja u koincidencije. Vakcinu sam primio poodavno, u višim razredima Životne škole. Leva obrva počela je da mi igra.

            Krišom sam počeo da zagledam svoje domaćine. Don Vitto je imao na sebi samo košulju i otkopčan prsluk, ali je zato Lucca imao čudno ispupčenje ispod sakoa. Nicolo je imao ispupčenje na boku, pokriveno sakoom, ali i otežalu plitku sportsku torbu koju je neprimetno spustio ispod stola. Moje otrežnjenje bilo je munjevito i propraćeno zujanjem u ušima, graškama znoja i delimičnim gubitkom daha. Ruke su počele da mi drhte a želudac da se grči.

            Nije ti dobro, prijatelju?“ – Vitto mi se uneo u lice. „Nešto si bledunjav“.

            Pokušao sam da mu odgovorim, ali sam otvarao usta na prazno, kao riba na suvom. Nikako da dođem do daha.

            Luiđi“, – Vitto nije govorio glasnije od šapata, a gazda se već stvorio kod nas. „Donesi mom prijatelju čašicu one tvoje Grappe, da ga povratimo. Umoran je od puta.“

            Rakija je bila izvanredna, kao i ceo ručak. Fantastičan obrok me je malo povratio, ali zebnja me nije napuštala. Primećivao sam diskretne poglede naše dvojice telohranitelja koji između zalogaja sistematski šaraju okolinu, stalno na oprezu. Očigledno nije slučajno što je Vitto seo leđima okrenut zidu, a njih dvojica raspoređeni  tako da svaki nadzire ulicu sa drugog kraja. Niko nije mogao da priđe neprimećen. Uzana staza, uklesana samo za jednog napadača, pomislio sam. Kakvo sranje!

            Uprkos mom navaljivanju da se vratimo kući, ostali smo tamo veći deo popodneva.

            Do večere smo vreme proveli šetajući po gradu. Ako sam stao pred nekim izlogom koji bi me zainteresovao, odmah bi neko izašao iz radnje, ljubazno pozdravio moje domaćine i mene počastio nečim iz prodavnice. Bilo je to za mene sasvim novo i jedinstveno iskustvo – strahopoštovanje sugrađana i moć ovih ljudi bili su uočljivi na svakom koraku.

            Kako se približavala noć, meni je ponovo počelo da zuji u ušima. Nisam želeo da prenoćim kod Vitta, bez obzira na sve. Kako da mu kažem, a da ga ne uvredim? Ne bi bilo lepo uvrediti ga. Znao sam da poslednji trajekt kreće uveče oko deset, i po svaku cenu sam hteo da budem na njemu.

            Konačno sam smogao snage da mu saopštim kako moram hitno da se vratim, jer imam iznenadni posao koji ne trpi odlaganje. Uz veliko ubeđivanje i pompezno gestikuliranje, Vitto je pristao, ali je postavio jedan uslov ( zašto Sicilijanci uvek imaju neki uslov? ): da ponesem jedan „paketić“ koji treba da predam nekom njegovom kad se iskrcam na kopno. „Paket ne bi trebalo da otvaraš“, rekao je dok smo se ljubili za rastanak – „Tako je bolje za sve“.

            Kroz glavu mi je proletelo koliko puta sam čuo da kada šalju pošiljku droge, ubace nekom turisti paket za koji i ne zna da ga nosi, pa dojave policiji. To se zove „tovarna mazga“. Dok ga hapse, pravi kurir prenese sto puta više.

            E samo mi je to još trebalo. Dok je trajekt polako ispljovljavao a ja mlitavo mahao ka doku, osećao sam ogromno olakšanje. Paket je bio u manjoj sportskoj torbi (u čemu bi drugom) i ne baš tako lagan. Taman sam hteo da ga otvorim (iako je radoznalost ubila mačku) a dvojica karabinjera su banula u kabinu. U trenutku sam bio mokar od znoja. Šta hoće? Da me ipak nisu namerno otkucali? Da nisam ja „tovarna mazga“?

            Passaporte“, rekao je jedan ljubazno. Uložio sam krajnji napor da izgledam smiren, ali su primetili da nešto nije u redu.

            Gospodine, ako Vam je prvi put, moguće je da ćete imati morsku bolest. Ne brinite, malo tečnosti, pa malo povraćanja i biće sve u redu. Nije dobro pred plovidbu piti alkohol i mnogo jesti. Vaš pasoš je u redu, želimo Vam srećan put“.

            Sručio sam se na krevet i tupo zurio u plafon desetak minuta. Kad je jednolično ljuljuškanje počelo da me smiruje, otvorio sam torbicu. Kartonska kutija sa poklopcem bez ikakvog kanapa ili bravice. Otvorio sam je. Iz kutije mi se hladnim sjajem čelika smešio pištolj Beretta kalibra 22. Gledali smo se nekoliko sekundi pre nego što sam ga uzeo u ruku.

            Iznenadila me je njegova težina – nije baš bila onakva kakvu sam očekivao. Bio je prilično lagan. Čak i bez metaka u magacinu, morao bi biti teži. Neke stvari se teško zaboravljaju – iskustvo sa ratišta sa raznim oružjem ostalo je, izgleda dovoljno sveže.

            A onda sam ugledao mali koverat ispod, sa mojim imenom. Otvorio sam ga i pročitao sledeći sadržaj:

            Kada si mi javio da ideš na Siciliju, i još da bi do Korleonea, nisam odoleo da ne javim Vittu. A kad si počeo da me ispituješ o mafijašima, rodila mi se ideja. Koliko puta sam ti govorio da ništa nije onako kako izgleda? Nadam se da će ova šala da te nauči da drugačije gledaš na stvari. Pištolj je dečija kopija. Moji rođaci su samo ugledni ali ispravni ljudi. Kakav si, prevario bi te i moj unuk. Voli te Toto. P.S. Ne ljuti se, bilo je to jače od mene“.

            Šta reći? Sicilijanac. Još jednom mi je podvalio.

             

            Sicilijanski prilog od krompira

            Sicilijanski prilog od krompira

            Sicilijanski prilog od krompira 1

            By Dubi Published: avgust 28, 2012

              Autentičan kiselkast ukus uz ribu i morske plodove.

              Ingredients

              Instructions

              1. Oljuštiti 1 kg crvenog krompira, oprati ga i iseći na kockice.
              2. Oljuštiti glavicu crnog luka, iseći tanko na listiće i propržiti na 5 kašika maslinovog ulja u dubljem tiganju. Dodati krompire i na jakoj vatri ih dobro propržiti sa svih strana oko 7-8 minuta. Zaliti sa 1 dl vruće vode, sačekati da provri pa smanjiti vatru. Tako dinstati još desetak minuta, tj. dok krompir ne omekša.
              3. Potom ubaciti 1 kašiku kapra, 100 g zelenih maslina bez koštica i sve posuti 1 kašikom šećera. Dodati so, biber i suvi začin, dobro promešati i dinstati na umerenoj vatri još 5 - 6 min, oprezno mešajući da se krompir ne raspadne. Na kraju dodati kašiku limunovog soka ili belog sirćeta.

              WordPress Recipe Plugin by ReciPress

              Moon Over Bourbon Street

              Lagano drmusanje vraćalo me je na planetu Zemlju iz dremeža koji je taman prelazio u san. Ujednačeno, ritmičko ljuljuškanje Luisovog Kadilaka samo me je još brže uspavljivalo. Luis nikada nije žurio, imao je teoriju da je sporije zanimljivije – jer stigneš sve da osmotriš. Kao i obično, bio je u pravu.

              Blizu smo” – reče tresući mi rame.  Kroz poluzatvorene kapke nazirao sam veliku tablu za izlaz desno – Baton Rouge i Lafayette, New Orleans pravo. Put kao lenjirom povučen, od preko 630 km, za nas se završavao u gradu jazz-a i karnevala.

              Canal Street. glavna saobraćajna arterija vodila nas je ravno u centar, tačnije u splet ulica načičkanih restoranima, bistroima i suvenir radnjicama. Ne znam da li je Sting ikada razmišljao o turističkim efektima legendarne pesme “Moon Over Bourbon Street”, ali za mene je to bila prva asocijacija na Nju Orleans. U samom srcu turističke tzv. „francuske“ četvrti, to je ulica koja nudi sve najbolje što Luizijana može da ponudi. Kulturološke mešavine, stvorene kroz vekove ropstva i ratova ujedinile su se u jedinstvenu atmosferu kojom je odisao ovaj grad. Starosedoci – indijanci iz močvarnih područja izmešali su se sa starosedeocima belcima, takođe lovcima i ribolovcima iz močvara koji sebe nazivaju Kejdžunima (Cajoon). Plantažeri i robovlasnici, francuskog ili španskog porekla izmešali su se sa robovima, mahom iz zapadne Afrike… Rezultat je neponovljivo šarenilo boja, mirisa, ukusa i muzike.

              Stigli smo da se osvežimo i presvučemo, jer je plan za uveče obećavao. Luis je trebalo da se sretne sa koleginicom sa Akademije na kojoj su zajedno studirali. Približno istih godina, nisu se videli gotovo tridesetak. Još u dolasku je počeo da priča o njoj, a sad već nisam mogao da ga zaustavim.

              Bila je najlepše stvorenje koje sam poznavao, nedodirljiva i neuhvatljiva. Poigravala se s momcima kao sa svojim kućnim ljubimcima, a ja sam bio jedan od mnogih koji su šenili. Videćeš, pred njom su muškarci nemoćni.”

              Onda bi bilo fer da je ostarila i zbabila se” – rekoh brzo, želeći da ga ohrabrim.

              Što, zar ti ja delujem kao deda”? Uppppssss… Zaboravio sam da su generacija. Njegov odgovor naterao me je da ga pažljivije osmotrim. Navikao na opuštenu neurednost tokom putovanja, nisam ni primetio kako se Luis skockao: bele široke mornarske pantalone, elegantna bela lanena košulja i bele Gucci mokasine. Onako prosede brade i sede kose do ramena, preplanuo od vožnje u kabrioletu, delovao je prilično impozantno. Pušeći ogroman tompus, parkirao je na odredište.

              Restoran Galataire’s nalazi se na adresi 209 Bourbon Street, a osnovan je pre vise od sto godina. Četvrta generacija vlasnika neguje tradiciju kreolske kuhinje – što znači meso, riba i morski plodovi uz obilje povrća i voća, uglavnom sve pikantno začinjeno.

              Ni jedna sila ne priziva uspomene kao miris i ukus. Osim možda muzike“ – rekao mi je radosno. Velike tamne oči iskrile su kao prskalice na božićnoj jelki. „Znaš, jelovnik koji je osmislio osnivač nije se promenio 104 godine, i vrlo su ponosni na to“. Dokusurio me je ovim podatkom. Kasnije sam bio u prilici da tu informaciju proverim i pokazala se kao tačna. Neki recepti su samo prilagođeni savremenom načinu pripreme, ali su uglavnom isti kao nekada. Zašto menjati nešto što tako dobro uspeva, zar ne?

              A onda sam ugledao razlog Luisovog uzbuđenja.

              Madamme Latisha St. Jaquex izgledala je kao milion dolara. Toliko je i imala, samo puta desetak, ubrzo sam saznao. Kreolka prema kojoj Bog nije škrtario. Još uvek lepih i zategnutih crta lica, otmenog držanja, gracioznih pokreta. Udovica milionera, uživala je u životu punim plućima. Izgledala je kao kraljica, dominantna za okruglim stolom sa dve prazne stolice levo i desno od nje. Bila su to naša mesta.

              Od prvog trenutka pokazala je za nas svoje interesovanje. Prema meni više kurtoazno, – po koja ljubazna reč ili pitanje na koje je ustvari nije zanimao odgovor. Ali je zato s Luisom koketirala bez imalo ustezanja. I taman kad bi moj prijatelj pokušao da ukrade njenu pažnju samo za sebe, ona bi mu se izmigoljila a svoje osmehe prosipala svima okolo.

              Utom mi je zazvrjao telefon u džepu. Poruka od Luisa, kratka i jasna: „Opet me je odbila“. Dok se Madamme Latisha naginjala preko stola pokazujući svoj raskošni dekolte sagovorniku preko puta, uhvatio sam Luisov očajan pogled. Odmahivao je glavom kao sportista kad promaši zicer. Nisam stigao ni da mu namignem ili ga nekim gestom ohrabrim. Da mu odgovorim SMS porukom bilo je stvarno besmisleno. Bio je prepušten sebi, bio je svestan toga, samopouzdanje ga je ubrzano napuštalo i hvatala ga je panika.

              Posmatrajući ga, postalo mi je jasno da mu je ovo veče posebno važno. Na brzinu sam rekonstruisao naš put i njegovo ponašanje. I upravo shvatio da je za Luisa ovo veče trebalo da bude kruna našeg putovanja. Zbog Latiše je odbio moju ideju da krenemo čuvenim putem Rout 66, i tako jako insistirao na Nju Orlenasu. Bio je prosto zaljubljen u nju, sad mi je bilo jasno. Ili u uspomenu na nju i svoju mladost, – svejedno. A za to, na žalost, nema protivotrova.

              Predjelo je stiglo na sto. Pošto su mi škampi i njihova mlađa braća gambori omiljena hrana, nisam imao dilemu. Cajoon coctail od repova tih račića bio je logičan izbor, a nakon toga škampi na kreolski način – ukusno i ljuto. Luis je poručio stekove u sosu od burbona  uz koje se služe mafini od krompira  kao musakica, i u posebnoj činiji prilog od praziluka i paprike u kremu od sira. Za desert mi je preporučeno da probam „Đavolje palačinke“ (modifikovan čuveni francuski „crep susset“) sa svežim seckanim voćem i flambirane u likeru. Luis je izabrao palačinke sa trešnjama, a ja sa kajsijama. Veče je ipak obećavalo, pomislio sam već ozbiljno gladan.

              Zauzet obaranjem sopstvenog rekorda u brzinskom gutanju gambora, nisam ni primetio kad su se svetla diskretno prigušila. Jedan jak reflektorski snop osvetlio je čovečuljka u smokingu sa mikrofonom u rukama.

              Večeras nam je posebna čast da ugostimo starog prijatelja, čoveka koji pronosi lepotu italijanske opere širom sveta, a nas sve koji smo privilegovani da smo mu prijatelji, čini ponosnim što je naš. Ovo veče je omogućila naša draga gospođa Latiša sa željom da Ti, dragi Luise, svi zajedno čestitamo rođendan!“.

              Stari lisac Luis, kojem klanjanje pred publikom nije bilo ni malo strano, lagano je ustao i sa dozom skromnosti taman pristojnom za tu priliku, teatralno se poklonio. Onda se okrenuo ka Latiši i zahvalio se gestom posebnog naklona, poslavši joj poljubac sa dlana. Nikad nisam uspeo da saznam je li znao za proslavu, ali sam imao utisak da je svesno zanemario svoj rođendan, dajući prioritet susretu s Latišom.

              Čovečuljak je nastavljao da priča: „A sada bih zamolio našeg drugog cenjenog gosta, gospodina iz daleke Evrope i Luisovog saputnika, da nam kaže par reči o Luisu“.

              Ne da nisam ukapirao da je mislio na mene, već mi nije bilo ni na kraj pameti.

              Reflektor me je osvetlio taman dok sam utovarivao poslednji zalogaj. Deo repića poslednjeg gambora garniran reckavom zelenom salatom izdajnički mi je visio iz punih usta. A svi su zurili u mene.

              Moram priznati da mi je oduvek bio grozan običaj da se javno kaže par prigodnih reči o mladencima, pokojniku, slavljeniku…kome god. Obično su to izveštačene reči, licemerne fraze. Nije mi blizak takav način obraćanja.

              Ovo je zadatak koji neću umeti da obavim uspešno, pomislio sam. Zar nisu mogli da nađu nikog drugog? Ili niko nije želeo da ga se prihvati? Pa naravno, nije to lako. Da „kažem par reči o svom prijatelju – saputniku“? Kakvo vrhunsko sranje!

              Dok sam snagom vazdušnog topa usisavao poslednji zalogaj, prebirao sam u glavi opcije: zahvaliti se i odbiti bilo bi nepristojno; ispričati neki hvalospev bilo bi krajnje bez veze i licemerno, iako se izgleda baš to i očekuje. Osim toga, ne znam čoveka tako dobro… jedino mi je bilo jasno da nemam kud.

              Kroz glavu mi sevne rečenica iz stripa o Hogaru Strašnom, gde on držeći kriglu piva u ruci sa dobroćudnom averzijom posmatra svog sinčića koji čita knjigu i kaže mu „Sine, knjige su u redu, – valjda, ali upamti staru izreku: neznanje je majka svih avantura!“

              Pa dobro, rekoh sam sebi, Ima li boljeg načina da se ispoljiš od skoka u nepoznato?

               „Moj prijatelj Luis je pravi poznavalac života, ali dobar zalogaj za njega je svakako jedna od onih malih stvari koje čine sreću u životu. Zbog toga nismo mogli biti na boljem mestu u ovakvoj prilici“ – naklonio sam se lagano ali teatralno, kopirajući Luisa, vlasniku restorana. Dramska pauza od dva sekunda taman je bila dovoljna da mi podare kurtoazni aplauz. Provereni način da probijem led, – pohvala domaćinu. Latiša je nezainteresovano proveravala svoje predugačke, nalik kandžama zakrivljene, koralno crvene nokte.

              Nastavio sam: „U nekim Njujorškim gastronomskim krugovima, Luis je ušao u legendu izjavom: Za mene je izbalansirana ishrana kad držim po kolač u svakoj ruci“.

              Dramska pauza nije bila potrebna. Svi su se smejali od srca. Luis me je zahvalno pogledao a Latiša je podigla jednu obrvu.

              Ohrabren, nastavio sam. „Čovek koji je nagovorio četiri različite žene da se za njega udaju a onda ih uspešno nagovorio da ga prijateljski ostave, svakako je redak i dragocen izvor životnih iskustava“.

              Svi su iščekivali nastavak. Latiša je podigla obe obrve.

              Svoju prvu suprugu upoznao je kao student, bila je prodavačica u butiku. Na njeno rutinsko pitanje „Šta biste želeli“ odgovorio je: „Toliko ste lepi da je Vaše pitanje zaista smešno.“ Zamislite to! Prihvatila je njegovo spontano udvaranje, a dva meseca kasnije su se venčali. Sam brak nije trajao mnogo duže, a iz cele te priča meni se urezala u pamćenje Luisova rečenica: Postoje dve glavne teorije o nadmudrivanju s ženama. Ni jedna ne valja“.

               Opet su se svi smejali, a Latiša je napućila svoje velike crvene usne.

              Da je u ovako cinična vremena moguće verovati u ljubav na prvi pogled, Luis je dokazao uskočivši odmah u drugi brak. Samo jednom sam ga pitao o tome, i dobio  najkraći ali najslikovitiji mogući odgovor: Seks je kao vazduh, – nije preterano važan, osim ako ga nemaš! I zapamti, – uvek treba ženiti samo lepe žene, inače nema nikakve šanse da ih se rešiš“.

               Luis je pokrio lice rukama. Publika se smejala grohotom i alpaudirala. Latiša je prestala da se igra sa svojim kandžama.

              „Nekoliko narednih Luisovih ljubavnih veza znam samo po čuvenju, ali ih je Luis jezgrovito opisao rečenicom: Muškarac je sretan s bilo kojom ženom, dok je ne zavoli“. Verovatno to i objašnjava dužinu trajanja njegovih veza“ – dodao sam komentar.

               Opet smeh. Sad su već svi prestali da jedu i čekali rasplet. Latiša je sad direktno gledala u mene. Kao da se nije usuđivala da pogleda Luisa.

               „Uprkos nagovaranju poznanika da ne žuri, upustio se iznenada u treći brak, sa apstraktnom umetnicom koja je uglavnom ćutala i odavala utisak kao da je večito zbog nečeg ljuta. Iako je sam Luis mnogo ranije definisano pravilo koje glasi „Ne treba ženu prekidati dok ćuti“, (jednodušan smeh muškog dela publike), protek vremena je učinio svoje – ćutanje je postalo konstanta. Luisov komentar je bio:  Ona je bila kineski zid na koji je okačila tablu sa natpisom Ulaz iz dvorišta! I bilo joj je svejedno šta radim bez nje, sve dok se pri tom ne zabavljam“.

               Posmatrao sam publiku kojoj se obraćam. Većinom sredovečni parovi. Govor tela i gestikulacije govorili su mi da dobro razumeju izrečene citate. Mlađih je bilo nešto manje, ali su se zato svi grohotom smejali, iako oni još nisu stigli do ovih iskustava. Latiša je spustila ruke u krilo i okrenula se ka Luisu, kao da razume kakav je to zid Luis opisao.

               „Konačno, četvrti put se oženio lepoticom toliko mlađom od sebe da je brak izgledao kao prvi susret dva vanzemaljca sa različitih planeta. Ni ogromna volja ni zajedničke teme nisu pomogli da prevaziđu nepremostive razlike. Kad se sve završilo, svoje iskustvo preneo je svojim prijateljima opet jednom rečenicom: Ako ti nedostaje hrabrosti da nešto započneš, onda si već završio“.

               Nastavio sam bez pauze: „I tako, dragi Luis, ti si živi dokaz da je iskustvo predivna stvar – omogućava ti da prepoznaš grešku svaki put kad je napraviš“.

               Namerno sam zaćutao. Trenutak tišine bio je trenutak istine: jesam li izblamirao čoveka ili ga učinio omiljenim? Moj pokušaj da ga predstavim kao duhovitog, dovitljivog, iskusnog i životnim ožiljcima ulepšanog čoveka visio je u vazduhu.

               Luis je nekako umorno ustao sa stolice. Podigao je ruke u znak predaje i obratio mi se glasno, da ga svi čuju: „Nemoj me više hvaliti, molim te“.

               A onda su svi ustali. Prvo vlasnik, a onda svi do poslednjeg – podigli su čaše u čast slavljenika i zapevali „Happy Birthday To You“. Prilazili su stolu, svi su želeli da mu lično čestitaju. Meni su usput stiskali ruku, govoreći rečenice tipa „Odličan govor“…

              Latiša je uhvatila Luisa pod ruku i poljubila ga u obraz. Luis je sijao od sreće. Stotinak zvanica je tog trenutka, na tom savršenom mestu, u tom divnom gradu, pred zanosnom Latišom nazdravljalo njemu. Ona ga je gledala pogledom šiparice koja je ugledala i prepoznala svog tinejdžerskog idola. On je stajao uspravljen i gord. Setio se čak i da uvuče stomak. Izgledali su kao par. Čežnja stara 30 godina postala je stvarnost.

              Ima nečeg divnog u tome kad zaslužiš večeru, pomislio sam.

              Povrće u krem siru

              Povrće u krem siru

              Švajcarski krem sos sa povrćem 4

              By Dubi Published: avgust 28, 2012

                Prilog snažnog ukusa idealan uz bareni ili pečeni krompir

                Ingredients

                Instructions

                1. 3 bela dela praziluka (birati one sa dužom belinom) preseći po pola popreko da se dobije 6 komada. Zagrejati vodu u šerpi da provri. Praziluk blanširati u kipućoj vodi 1-2 mimuta. Odmah prebaciti u posudu s hladnom vodom. Ocediti i odložiti.
                2. U vrelom tiganju rastopiti 2 kašike maslaca i kašičicu ulja, ubaciti 1 čen sitno seckanog belog luka i po 1/4 zelene, žute i crvene babure seckane na štapiće. Pržiti 2-3 minuta na srednje jakoj vatri.
                3. Ubaciti čašu milerama i kuvati još 2 minuta. Oljuštiti 30 g „brie“ sira i ubaciti u tiganj. Dodati so, biber i malo rendanog muskatnog oraščića. Kuvati uz stalno mešanje dok se sir sasvim ne rastopi.
                4. Ubciti praziluk. Posle 1 minut kuvanja ubaciti dosta seckanog peršunovog lista i poslužiti. Peršunov list najlakše je seckati makazama direktno u tiganj.
                5. Umesto „Brie“ sira odličan je i „Camember“. Ukoliko nisu pri ruci, ovi sirevi se mogu zameniti, a da sos bude isto tako ukusan na sledeći način: umesto njih ubaciti u tiganj 20 g feta sira, 2 dl neutralne pavlake i 40g parmezana.

                WordPress Recipe Plugin by ReciPress