Kada u Boki Kotorskoj duva jugo, Tvorac kao da prebaci brzinu na usporeni film. Jedan, tri, sedam ili dvadesetjedan dan, – slično našoj košavi, jugo snažnim udarima toplog vazduha razvaljuje sve, od obale do mentalnog zdarvlja. Stoga ne čudi podatak da su Mlečani, za vreme vladavine Bokom doneli propis kojim se „posebno blago ima kazniti ubistvo koje se dogodilo za trajanja dužeg juga“.
„Poludit ću više od dišpera“ kukao je barba Tonči, rođeni Dubrovčanin oženjen u Prčnju. „Ni za ribat’ ni za jebat’” – krepki sedamdesetogodišnjak dičio se svojim ribarskim umećem i uvek imao spremnu po neku “bezobraznu priču”,
Njegov sused Luka Grivić bio mi je više nego prijatelj. Deset godina mlađi od mene, od svoje petnaeste je ribario u Boki a ulov prodavao na pijaci ili spremao na meniju svoje konobice. Smatrao sam sebe šegrtom u zanatu punom tajni koji oni jedostavno zovu “ribanje” a podrazumeva sve moguće načine ribolova. Osim ribolova bacanjem dinamita, nekada popularnog a danas (na sreću) izumrlog načina. Za to su imali poseban naziv: “žuta nokla”. Mnogo puta su prepričavali angdotu kada sam prvi put došao na “aktivan odmor” sa željom da ribarim. Neko je u kafiću pričao o velikom ulovu žutom noklom, a ja sam navalio kako bih probao da pecam tim famoznim mamcem. Poslali su me da tražim po prodavnicama ribolovačke opreme žutu noklu! Čak sam otišao i u Tivat.
Smejali su se danima. Prepričavali godinama.
“Koja je riba najukusnija na svetu?” pitao je Luka gledajući oblake.
“Sveža”! – naučio sam već njihove dosetke i pošalice.
“E, neće je skoro bit. Vazda jugo” reče rezignirano.
“Znači ništa od ribanja?” – moje pitanje bilo je više retoričko.
“E” – glasio je odgovor.
Dani bez ribanja mogu biti depresivni i dosadni, ali i ne moraju. Lukin brat Tomo, moreplovac od svoje šesnaeste, već dvadeset pet godina oplovljava planetu hraneći mornare kao kuvar na brodu. Kad dodje na kopno, braća Grivić znaju u konobici da prirede vrhunske gastronomske doživljaje.
Tog jutra Tomo je javio da su uplovili, ali zbog juga odlažu isplovljavanje i da ima slobodno tri dana. Stiže sutra.
Vidim, uzmuvao mi se domaćin. Nervozno tih. Ribar prikovan za kopno gori je od lava u kavezu.
“Lukica, da pođemo ipak, bliže obali manji su talasi” – pitam, svestan da ga to nervira. Nije me udostojio odgovora.
Sutradan je još duvalo. Jugo dolazi sa mora i obično donosi kišu. Prognoza sve gora.
“Da bar okrene na buru, pa da razduva oblake”… Luka je prizivao razvedravanje. Znao sam šta ga muči. Tomo stiže večeras, posle šest meseci na moru i brodskoj hrani. Krompir, grašak, pasulj, čorba. Pasulj, čorba, krompir, grašak. Kako da ga dočeka sa ribom iz zamrzivača? Nije to – to.
“Roniš li ti”? – iznenada je upitao kao da nismo bezbroj puta zajedno ronili (ronjenje uvek mora biti u paru). Trebao mi je trenutak da shvatim pitanje koje ustvari glasi: “da li bi pošao sa mnom da zaronimo po ovom vremenu”.
“Roniću, ako ćemo zajedno”, odgovorio sam spreman na sve. Još nisam bio siguran šta mu se vrzma po glavi. Talasi od dva metra razbijali su obalu. Isploviti nije bilo moguće.
“Poćemo na mušlje”, reče kao da je video znak pitanja nad mojom glavom. Mušlje ili mušule, ili dagnje, kako ih mi zovemo. Crna školjka, ukusna vrsta koja raste prirodno u grozdovima po stenama. Najbolje rastu u bočatoj vodi poput Boke. Najkrupnije rastu na dubini od tri do pet-šest metara, jer ih je odatle teže ubrati pa znaju da budu i veličine dečijeg dlana.
Kad smo zagazili u vodu moja dotadašnja zebnja se pretvorila u sirovi strah. Talasi su nas dva puta bacili nazad na plažu, – nimalo nežno, dok se Luka nije bacio u vodu tačno u intervalu između prošlog i dolazećeg talasa. Šta ću, – bodrio sam sebe, ne smem sada odustati, neće me oprati ceo Jadran.
Skočio sam za njim. Adrenalin je proradio trenutno, pa nisam ni stigao da se uplašim jer je trebalo kretati se napred. Osećaj da ronim u mestu izgubio se ubrzo kad smo se dohvatili dna. Luka je vodio ka nepristupačnoj stenovitoj uvali do koje nam je obično trebalo par minuta lagane šetnje. Sad mi je izgledalo kao da nikad nećemo stići.
Dok sam pristizao, Luka je već punio svoj džak za krompir i pokazao mi veliki grozd kojim je tebalo da napunim svoj. Podvodna strujanja od talasa odmicala su nas i bacala ka stenama u približno jedankim intervalima. Naravno, povredio sam se udarcem cevanice o oštru stenu. Nije me toliko brinula posekotina koja lagano krvari, koliko šta je sledeće što bi moglo da se desi. Radili smo kao mašine.
Sat ipo kasnije, na njegovoj terasi rekonstruisali smo događaj. Za oko 25 minuta berbe napunili smo oba džaka kapitalnim primercima, – ukupno oko 9 kg vrhunske, sveže robe. Luka je planirao da pripremi ove mušlje “na buzaru” (u loncu, sa belim vinom kao paprikaš) a da ih za predjelo posluiži gratinirane. Dobar plan.
Sasvim nenadano i neprimetno vetar je promenio pravac. Počela je da duva bura.
Ostatak dana protekao je u pripremama. Bio sam pošteđen seckanja luka i sličnih poslova. Lukino ćutanje odisalo je zahvalnim poštovanjem. Pravio sam se da kuliram, iako sam ustvari bio ponosan kao David nakon Golijata. Krišom, brzo sam kupio nekoliko jabuka i izgubio se u kuhinju pre nego Luka počne da kuva. Rešio sam da ih iznenadim starom vojvođanskom poslasticom – jabukama u šlafroku. Na brzinu sam od starog hleba ispržio i krutone s belim lukom – da umačemo u saft.
Tomo je stigao sa ekipom, noseći na ramenu bure od 50 litara čileanskog crnog vina.
Ispred Lukine kuće na samoj ponti bio je postavljen dugački svadbarski sto.
Sunce se promolilo po prvi put posle šest dana a bura se stišala u bonacu. Poslednji zraci zalska sunca topili su ledenu pokoricu sa flaše loze, ohlađene kao vodka i stavljene na sto.
Tomo je seo na pročelje, prekrstio se i iskapio prvu lozu. Onda je nasuo drugu, ustao, raširio ruke i zapevao. Voda je pronosila zvonki glas kroz zaliv. Santa Lučija odbijala se o planine a eho je stvarao čudan, magični efekat. Njegova posada je zvučala kao pobednik takmičenja “Dalmatinska klapa”, dok se setna italijanska ljubavna pesma širila Zalivom kao plima. Gledao sam tog grmalja od čoveka koji peva dečijim srcem, zahvalan bratu, svestan njegove ljubavi i požrtvovanja.
Nikada više ni jedne mušlje “na buzaru” nisu imale takav ukus.
A meni više niko nikada nije pomenuo “žutu noklu”.