Hladni koktel od gambora (kozica)

Hladni koktel od gambora (kozica)

Cajoon koktel od račića

By Dubi Published: avgust 28, 2012

    Paleta ukusa u dekadentnom predjelu

    Ingredients

    Instructions

    1. U šerpu sa vodom ubaciti pola glavice luka, prethodno kratko ispečene na ringli da potamni. Dodati nagnječeni čen belog luka, šaku lista celera, vezicu peršunovog lista, grančicu ruzmarina i drugo začinsko bilje po ukusu. Kuvati dok ne proključa.
    2. Kad proključa, očišćene repove gambora ubaciti u istu šerpu i kuvati sa povrćem 4 - 5 min dok ne pocrvene. Izvaditi gambore a vodu i povrće prosuti (bili su potrebni samo zbog ukusa).
    3. Umutiti tri kašike kisele pavlake, kašiku majoneza, kašičicu limunovog soka, prstohvat aleve paprike ili čili praha, par kapi tabasco sosa, so i biber. Probati, pa po potrebi korigovati ukus.
    4. U posudu za služenje položiti listove zelene salate, na njih staviti kašiku preliva, na to poslagati repove gambora i sve dobro preliti sa još preliva.
    5. Služiti u koktel činijama ili činijama za kompot, uz tost ili hleb zapečen u rerni. Ukrasiti po želji – npr. trakama zelene salate i trouglom limuna.

    WordPress Recipe Plugin by ReciPress

    Moj heroj

    U porodici Upravnika Lučke kapetanije u Segedinu i vlasnika nekoliko uglednih trgovačkih radnji Adolfa Weiss-a rodilo se 20. februara 1910. godine prvo dete, ćerka. Dali su joj ime Livia.

    Već od malih nogu i sve više kako je rasla, Livia je pokazivala veće interesovanje za umetnost nego za uobičajene ženske zanimacije.  I više je volela da se druži sa svojim bratom od strica Stefanom i njegovim drugarima nego sa devojčicama.

    Livia je takođe, pokazalo se, bila vrlo tvrdoglava. Iako je, kako i dolikuje bogatoj jevrejskoj kući, imala svoju guvernantu, bedinerku i nekoliko služavki, odlučno je razdvajala ono što je interesuje od ostalih dosadnih i zamornih stvari. Časove veza i lepog ponašanja jedva je podnosila, a pouke iz vođenja domaćinstva uopšte nije trpela. Odbijala je da uzme varjaču u ruke i namerno nervirala Gabiku, debeljuškastu kuvaricu; aranžiranje banketnog stola savladala je samo zbog smisla za estetiku, a vežbe raspoređivanja gostiju za stolom namerno je uvek radila naopako, dovodeći na ivicu strpljenja starog g-dina Eugena, svog učitelja bon–tona. Ali je zato obožavala jezike, muziku i slikarstvo. Već sa 14 godina govorila je tečno nemački, francuski, latinski, italijanski i jidiš (uz maternji mađarski). Uprkos protivljenju svoje majke, nemačke Jevrejke rođene Schwartz „da ne uči taj varvarski jezik“, Livia je sa apetitom savladala i engleski, godinu dana kasnije.

    Sa 16 godina je saopštila roditeljima da je odlučila čime će se baviti u životu.  „Želim da budem slikar“ objavila je odlučnošću pubertetlije kojoj je teško parirati.

    Roditelji su smatrali da je to suviše neprimeren, čak radikalan izbor za devojku, i sasvim nedostojno za buduću damu iz viših slojeva društva.

    To rade oni koji nemaju šta drugo“ glasio je odgovor roditelja. „Ti se moraš udati za nekog iz svog staleža, živeti udobnim životom i biti uzorna supruga i majka“.

     Sa 17 godina Livia je upisala Akademiju umetnosti u Budimpešti, odsek slikarstvo. Bio je to njen prvi veliki sukob s roditeljima, iz kojeg je ipak izašla kao pobednik. Imala je i tihu podršku brata Stefana, koji je dve godine ranije upisao Muzičku akademiju, Odsek solo pevanje. Kako je Stefan sa svojima živeo u Budimpešti, dogovoreno je da Livia bude smeštena kod strine i strica, koji će je držati na oku.

    Sa 20 godina, već bliže kraju nego početku studija, Livia je upoznala Stefanovog druga, naočitog studenta pravnog fakulteta u Pragu, po imenu Antal Stari. Livia je bila pre punačka nego zgodna, prilično niska, ali puna duha i besprekornog vaspitanja. Antal je bio grmalj od dva metra, rvač sa vratom bivola i tapaciranim šakama, sin siromašnog seljaka, prvi školovani pripadnik svoje familije. Strasna i neraskidiva ljubav buknula je kao šumski požar.

    Antal je učinio posetu Stefanovom ocu da bi se predstavio i zamolio da bude prihvaćen kao Livijin zvanični pratilac. Dok je strina dostojanstveno srkala čaj poslužen iz paradnog Herendi porcelana, ispitivački ga je posmatrala. Osrednji kvalitet njegove očigledno prečesto korišćene odeće i pendžetirana obuća govorili su joj  dovoljno. Stric je iskoistio razgovor da sazna sve o poreklu i statusu porodice Stari, i o tome žurno podneo izveštaj svom bratu Adolfu.

    Ne dolazi u obzir, mlada damo“ – govorio joj je otac tonom koji nije trpeo čak ni dalji razgovor. „On je sin običnog nadničara, nemaju ništa. A kako izgleda, neće ni imati. Već sam ti ugovorio dobar brak“.

    Dobar brak značio je bogato unovčenu udaju. Mladoženja je bio poznat kao …“pomalo usporen, ali dobrodušan…“ – što je značilo u prevodu da je lenj, beskoristan, nemaštovit i ko zna šta još (imajući u vidu ono „usporen“). Sve te osobine bile su pripisivane i znalački opravdane njegovom razmaženošću i bogatstvom kojim je njegov otac, poznati bankar raspolagao.

    Ne mogu da živim u zlatnom kavezu“ – požalila se Livija Stefanu, koji joj je bio jedina veza sa spoljnim svetom. Otac ju je stavio u kućni pritvor i da nije bilo Stefana, ne bi imala nikakav kontakt sa Antalom. Skovali su plan: Stefan će da ispriča sve Antalu i da ispita njegove dalje namere.

    Antal je pažljivo saslušao Stefana, a onda ga zamolio da Liviji prokrijumčari ceduljicu sa kratkom porukom: „Nemam ništa da ti ponudim osim sebe. Sad sam niko i ništa, ali ću postati neko. Ne želim nikog osim tebe. Ne mogu da ti obećam ništa osim neizvesnosti i ljubavi. Ali zajedno moramo uspeti. Ako želiš da se udaš za mene, pobeći ćemo preko Tise, kod mojih. Čekaću te u utorak, sredu, četvrtak i petak, svako veče od mraka do zore na dolmi niže Kapetanije, prema skeli, sa dva konja.“

    Kao da je nešto slutio, otac joj je zabranio dalje Stefanove posete. Uz to, zapretio je da će je lišiti porodičnog nasledstva i odreći je se ako ga ne posluša. Krajnjim naporom, zahvaljujući zaljubljenosti kuvarice Gabike u Stefana, poruka je stigla do Livije. Bio je već četvrtak.

    U petak ujutru, Liviji je naglo pozlilo. Porodični lekar, Dr Pfau, nije mogao da utvrdi od čega ima tako razorne bolove u stomaku, znoj i crvenilo. Livia se grčila, bacakala i zapomagala. Konačno, pozvan je specijalista koji je zakazao posetu za sutradan. Do tada, terapija je glasila: mnogo čaja, sna i mirovanja. Čim je pao mrak, Livia se napravila da spava dubokim snom. Kad su svi zaspali, iskrala se preko balkona, do oluka i prve grane obližnje trešnje. Trčala je sve dok nije ugledala svoju ljubav.

    Antal je strpljivo čekao, sa dva osedlana konja. Nikad joj nije otkrio kako je došo do njih i da li se zadužio. Jahali su pod okriljem noći nasipom uz Tisu, sve dok nisu našli skeledžiju koji je bio voljan da ih prebaci na drugu obalu. U drugu državu. Kraljevinu nekakvih Srba i još nekih raznih naroda, u varoš ne tako daleku, po imenu Bečej.

    Antal joj je pričao o toj državi i o svom rodnom Bečeju. „Tamo žive razni narodi i svako govori svojim jezikom i ima svoju Crkvu, ali se svi dobro razumemo i lepo slažemo. Svi razumeju mađarski, uklopićeš se lako“. Slušala ga je širom otvorenih očiju, čistog srca punog ljubavi.

    Porodica Stari naselila se u Vojvodini stotinak i kusur godina ranije, tri generacije pre Antala. Pradeda, poreklom Čeh (prezime se originalno izgovara Štarij) oženio je Nemicu iz porodice Grunner. Malo zemlje i mnogo mukotrpnog rada, nešto živine i po koje grlo stoke…i tako generacijama. Ali se Antalov otac zavetovao da njegov sin neće morati da živi teškim životom paora i počeo je da štedi. To je, naravno, još više povećavalo ionako sveprisutnu oskudicu, ali je familija bila jednodušna da se vredi žrtvovati. Tako je Antal otišao u Prag, na cenjeni Pravni fakultet, da izuči za advokata.

    Vidi se da je iz dobre kuće“ – bio je prvi komentar svekrve kad je ugledala Liviu. „Ako ste ovako došli, znači da nema ni miraz. Verovatno ni nasledstvo, a već vidim da ne ume ništa da radi. Još jedna gladna usta, ali beskorisna“.

    Narednih nekoliko godina za Liviu su bile pakao. Namirivala je stoku i živinu, čistila štalu i kokošinjac, radila po bašti. Nije želela da protivreči svekrvi. Od Antala je sakrivala svoju muku puštajući ga da neometano gradi karijeru. Svekrva je opet, sa svoje strane činila sve kako bi je naterala da ode. Prezirala je njeno vaspitanje i finoću, nežne šake, vickaste dvosmislene komentare, upornost…Livia je stoički izdržavala prezir i poniženja. Radila je sve poslove, jedino nikad nije naučila da kuva. Mrzela je kuvanje iz dna duše i nikada mu se nije posvetila. Sve što bi skuvala bilo je toliko bezukusno i promašeno, da ju je svekrva oslobodila tog dela obaveze. Ali, čak i kad je zatrudnela, morala je da radi nesmanjenom žestinom.

    Sve dok Antal to nije otkrio.

    Istog dana napustili su roditeljsku kuću i iznajmili poslednju kuću u selu, na kraju glavnog šora. Do tada je Antal taman obavio obaveznu praksu kod advokata u Bečkereku (kasnije nazvanom Zrenjanin), gradu gde se nalazio i najbliži sud. Odlučio se za riskantan potez: da otvori prvu advokatsku kancelariju koju je Bečej ikada imao. Da meštani ne moraju u Bečkerek svaki put kad trguju ili imaju neku muku. Livia mu je pomagala u kancelariji. Onako ljubazna i učena postigla je da žene dolaze kod nje po životne savete i kad im ne treba advokat, ali i da šalju svoje muževe kod advokata. U roku od nekoliko godina gotovo da nije bilo Bečejca koji nije bio klijent advokata Antala Starog. Posao je cvetao, a blagostanje je odavno zakucalo na vrata. Livia je u slobodno vreme slikala na tavanu njihove ogromne kuće „na lakat“ i odgajala ćerku Liviu-Evu i sina Antona. I dalje nije kuvala, zaposlila je kuvaricu.

    A onda je izbio II svetski rat.

    U Bečeju je stvarnu vlast i celokupnu upravu držala nemačka okupaciona komanda, ali su mađarski žandarmi i domaći kolaboracionisti bili neposredna ulićna sila. Vrlo revnosno su sprovodili povremeni teror, kao opomenu svima. Antal se mudro držao po strani. Livia je, kao čistokrvna Jevrejka odmah zadužila veliku žutu šestougaonu zvezdu koju je morala javno da nosi čim izađe iz kuće – vidljiv znak žigosanja pripadnika niže rase. Antalu je rečeno da je za sada neće deportovati u logor pošto je on polu Nemac poreklom, (uz to je i potreban upravnoj vlasti kao ispomoć u pravnim poslovima), ali da za Jevreje nema garancije. Livia je prve dve ratne godine provela u dobrovoljnom kućnom pritvoru, držeći zavežljaj sa najosnovnijim stvarima pod krevetom, za slučaj da dođu po nju. Trzala se svake noći slušajući rezak odjek vojničkih čizama dok je partola prolazila ulicom. I svaki put se pomolila da ne zakucaju na njena vrata.

    Jedne noći su ipak zakucali. I odveli je bez objašnjenja, u nepoznatom pravcu.

    Antal je izludeo od brige i bola. Deca su imala 5 i 6 godina, a život mu je odneo njegovu ljubav i oslonac, životnog saputnika, drugu polovinu školjke. Nije želeo da se pomiri s tim. Nije nju odneo život nego nacisti, – pomislio je. Ako su je odveli, mora da postoji neko ko zna gde je.

    Decu je odveo u roditeljsku kuću, poverio ih svojoj majci i sakrio na tavanu, bojeći se odmazde jer su upola jevrejske krvi. A onda je krenuo u akciju. Pozamašan imetak koji je stekao ubrzano se topio, ali ga je trošio pažljivo i namenski, kupujući informacije, ne bi li saznao gde je Livia. Uspostavio je kontakt sa činovnikom nižeg ranga iz Komande, koga je ranije kao advokat zadužio. Obećavši veliku sumu novca za pravu informaciju, ubrzo je saznao poražavajuću istinu: Livia se nalazila na najgorem mestu. U logoru na Banjici, u Beogradu. Odande se niko ne vraća, šuškalo se.

    Trebalo mu je cele tri nedelje podmićivanja da ugovori petominutni prijem kod Zapovednika Komande Beograda. Nikada nikome nije ispričao o tom razgovoru, ali epilog je bio poznat: Livia je puštena uz dokumenta o dozvoljenom ograničenom kretanju, a njihovu kuću na lakat, stotinak lanaca zemlje i nepoznatu količinu dukata, umetničkih dela i antiknog nameštaja preuzeo je Zapovednik lično.

    Bili su bezbedni.

    Nova revolucionarna vlast stigla je u Bečej pompezno i preteći. Kolaboracionistima se gubio svaki trag, „buržoaskim elementima“ je oduzimana movina bez pardona, a partizani su ustrojavali novu upravu. Svi Nemci i Mađari su uglavnom streljani, proterani, ili su već ranije pobegli pred oslobodiocima. Antal je bio izuzetak: ispostavilo se da je sve vreme tajno pomagao lokalni pokret otpora, a i ovoj vlasti je trebalo njegovo znanje, pa ga opet niko nije dirao.

    Život se vraćao u normalu. Kada je upostavljeno funkcionisanje pravosudnog sistema, revolucionarna vlast „radnika, seljaka i poštene inteligencije“ dozvolila je Antalu da ponovo otvori privatnu advokatsku praksu. Livia mu je opet pomagala kao sekretarica, a u slobodno vreme bavila se šnajderajem (bila je jedna od retkih koja je imala mašinu, i to Singericu. Za nekoliko godina Antal je ponovo stekao zavidan imetak. Ponovo je stekao veliku kuću, zemlju, nameštaj, konje… Ugled nikada nije ni izgubio.

    A onda su ga jednog jutra pozvali u oblasni Komitet na razgovor. Tamo su mu svečano saopštili da mu je pripala ogromna čast. U Novom Sadu se organizuje novi administrativni i pravosudni centar za Vojvodinu, uz reorganizaciju sudstva. Njegovo iskustvo je tamo neophodno. Ima nedelju dana da se spremi i preseli u Novi Sad. Dobio je na korišćenje stan na samom kraju grada, zvanom Liman, gde su se upravo gradile prve fakultetske zgrade današnjeg Univerzitetskog kampusa.

    Antal Stari preminuo je 1966. godine, kao sudija Vrhovnog suda Vojvodine.

    Livia je ostala sama. Deca su već bila odrasla i krenula svojim putevima. A njen oslonac, zaštitnik i životni saputnik nestao je u trenu pokošen opakom bolešću. Livia je dobila porodičnu penziju iza Antala, koja je usled ubrzane inflacije vredela sve manje. Sva njena znanja – jezici, slikarstvo, bon-ton su bili beskorisni. Singericu je morala da proda, kao i većinu antikviteta. Ubrzo je prodala i Antalovu biblioteku, numizmatičku i filatelističku zbirku. Život je postajao sve teži.

    Pred smrt, ostavila je nekoliko stvari sa željom da pripadnu meni. Deo pohabane ceduljice sa razlivenim zelenim mastilom, – Antalovu tajnu poruku od koje se nikad nije razdvajala; Pelikanovo naliv-pero koje je Antal dobio od oca na poklon kada je diplomirao; knjigu recepata mađarske i internacionalne kuhinje, pisanu rukom kuvarice Gabike iz roditeljske kuće, koju joj je Gabika dala u miraz veče uoči bekstva sa Antalom.

    Čuvam i danas te predmete kao ličnu dragocenost i uspomenu na moju omiljenu osobu, mog heroja, moju baku Liviu. A Gabikin kuvar je neiscrpan izvor gastronomskih delicija, dokument vremena i dokaz njenog ogromnog kulinarskog talenta.

     

    Rolat od slanih palačinki

    Slani rolat od palačinki

    slani rolat 2

    By Dubi Published: avgust 27, 2012

      Bezbroj varijanti, svaka je odlična

      Ingredients

      Instructions

      1. Ispeći dve palačinke, ali u masu za palačinske dodati malo više soli i kašiku vlašca i seckanog peršunovog lista, promešatii i tako ispeći palačinke.
      2. Jednu palačinku raširiti na veći komad alu folije pa premazati namazom: 3 kašike milerama, kašika majoneza, kašičica seckane mirođije ili majčine dušice (timijan). Prstohvat soli i bibera.
      3. Na namaz položiti tanko sečene kolutove svežeg krastavca ili rotkvice. Preko toga staviti prašku šunku, pečenicu ili listove dimlkjenog lososa.
      4. Na sve to položiti drugu palačinku. Premazati namazom, pokriti je listovima zelene salate I preko toga listićima žutog sira po izboru (može se I narendati).
      5. Palačinke zarolati u oblik rolata, stegnuti ih alu folijom da zadrže oblik I odložiti u frižider na 15 minuta. Izvaditi, seći popreko kao rolat.

      WordPress Recipe Plugin by ReciPress

      Suve šljive sa slaninom „Hammers“

      Suve šljive sa slaninom „Hammers“

      Čekići 1

      By Dubi Published: avgust 27, 2012

        Šmekersko predjelo za zimske dane

        Ingredients

        Instructions

        1. Oprati i očistiti suve šljive i staviti u plitku činiju. Naliti rumom i ostaviti 10 minuta da stoje.
        2. Za to vreme dimljenu slaninu pančetu naseći na tanke šnite. Šljive umotati slaninom, pa pričvrstiti čačkalicom (najbolje probosti ih).
        3. Tako pripremljeno sve staviti u posudu i zapeći u rerni dok slanina ne postane hrskava. Služiti uz zelenu salatu, malo luka, limun sa strane po želji, svežu ljutu papričicu i prepečeni hleb.

        WordPress Recipe Plugin by ReciPress

        Rolnice u aromatičnoj prezli sa rezancima od povrća

        Rolnice u aromatičnoj prezli sa rezancima od povrća

        Rolnice od šunke sa povrćem 4

        By Dubi Published: avgust 26, 2012

          Vrlo atraktivno predjelo

          Ingredients

          Instructions

          1. Naseckati na „žilijen“ (vrlo tanke trakice) po malo od svakog povrća: beli deo praziluka, šargarepu, crvenu, žutu i zelenu papriku, može i tikvica ako je pri ruci.
          2. Napraviti aromatičnu prezlu: narendati koricu jednog limuna (bez belog gorkog unutrašnjeg dela) i dva čena belog luka i ubaciti u posebnu činju. Dodati prezlu od hleba i ako ima malo klica pšenice (opciono).
          3. Listove praške šunke raširiti i sredinu svakog lista premazati belim sirom za mazanje ili topljivim sirom. Posuti sa malo origana i vlašca, pa preko toga poprečno složiti rezance od raznobojnog povrća. Zarolati listove u rolnicu i pričvrstiti čačkalicom.
          4. Razbiti jedno jaje i svaku rolnicu umočiti u jaje (bolje je premazati četkicom), pa uvaljati u aromatizovane mrvice. Peći u tiganju na malo ulja na umereno jakoj vatri, sa svih strana ravnomerno, 5 –6 minuta.

          WordPress Recipe Plugin by ReciPress

          Bruskete od patlidžana „Mediteraneo“

          Bruskete od patlidžana

          Bruskete mediteraneo 3

          By Dubi Published: avgust 26, 2012

            Italijanski letnji sendvič od povrća

            Ingredients

            Instructions

            1. Veće patlidžane (1 ili 2 komada) dobro oprati i odseći im krajeve. Ne ljuštiti ih. Tako neoljuštene iseći po dužini na kriške debljine prsta i viljuškom ih izgrebati po dužini sa obe strane, da bi pustili svoj gorak sok. Ostaviti ih sa strane u posudu da se ocede.
            2. Iseći 1 – 2 veća sveža paradajza na cele kolutove. Nekoliko čenova belog luka izgnječiti da postanu pasta.
            3. Nauljiti plitku tepsiju za rernu ravnomerno sa svih strana. Na dno tepsije poređati kriške („bruskete“) patlidžana, pa ih začiniti sa malo soli i suvog začina. Tako začinjene patlidžane premazati tanko pastom od izgnječenog belog luka. Potom na njih poređati po 2 - 3 koluta paradajza. Paradajz posoliti i blago pobiberiti, pa posuti seckanim bosiljkom ili seckanim zelenim perajima mladog luka.
            4. Peći u rerni na 180 stepeni 10 – 15 min na srednjoj visni rerne (dok patlidžan ne porumeni). Tada bruskete izvaditi iz rerne, preko paradajza položiti po veliku krišku mozzarele ili drugog belog podlivenog i vratiti u rernu. Peći 1-2 minuta dok se sir ne otopi. Izvaditi i posuti seckanim peršunovim listom, i po želji parmezanom.

            WordPress Recipe Plugin by ReciPress

            Penne sa sirom i tartufima

            Penne sa sirom i tartufima

            makarone

            By Dubi Published: avgust 23, 2012

              Oštrina parmezana i šumski ukus tartufa

              Ingredients

              Instructions

              1. U jako zagrejani tiganj usuti 4 supene kašike maslinovog ulja. Prodinstati pola glavice seckanog crnog luka i nekoliko sitno naseckanih čenova belog luka.
              2. U lonac sa malo ulja i soli staviti penne da se kuvaju prema uputstvu sa kese. Skuvati da budu "al dente", a ne raskuvane.
              3. Za to vreme, dodati belo vino luku i ostaviti malo da krčka (alkohol će ispariti, a ostaće ukus vina). Dodati 2 kašike neutralne pavlake, so, biber i suvi začin.
              4. Skuvanu pastu ubaciti u sos kasikom za testo, dodajući malo pasta vode. Dobro promešati, dodati parmezan i začinske trave po ukusu.
              5. Napomena: u nedostatku tartufa, odlična zamena su sitno sečeni šampinjoni izdinstani na luku. Nakon dinstanja nastaviti recept sa dodavanjem belog vina i dalje kako sledi.

              WordPress Recipe Plugin by ReciPress

              Grofica

               

              Pre desetak godina moja supruga Danka saopštila mi je za ručkom (inače odlična kuvarica) svoju krupnu životnu odluku: želela je da napusti posao izvršnog direktora firme koja je bila rangirana kao 117. po uspešnosti u tadašnjoj SRJ. Čvrstinu svoje odluke pokazala je tako što je, uprkos prelasku na još bolje radno mesto – Predsednika upravnog odbora jedne velike fabrike u Vojvodini, ipak i tamo dala otkaz.

              Ko poznaje Danku Dubajić zna kada ne treba da postavlja suvišna pitanja. Ja ih svakako nisam postavljao. Imao sam samo jedno: „Planiraš li nečim drugim da se baviš?“.

              Umesto odgovora, samo je pokazala na naša dva psića rase Ši-cu (Shih-Tzu) i rekla: „Želim da imam odgajivačnicu“.

              Tokom 2005. web sajt Dankine odgajivačnice bio je rangiran na Googl-u kao 6/10, što je (kako su nam rekli) fantastičan uspeh. Za to vreme, uspela je da proda štence iz svog uzgoja u velik broj zemalja na više kontinenata i sasvim opravda svoju poslovnu odluku. Četiri police dužine zida dnevnog boravka pune pehara svedoče o uspesima njenih pasa na izložbama po svetu.

              Krajem 2006. javila se e-mail porukom na sajt izvesna Maria-Elisa Signorini iz Italije, sa pitanjem ima li štenaca na prodaju. Nakon nekoliko razmenjenih poruka i dogovorenih uslova, najavila je dolazak iz Italije sa ćerkom, svojim kolima. Imala je još jedno pitanje: treba li da ponese konzerve i neku hranu sa sobom(!) Objasnila je to činjenicom da nikada nije putovala nigde istočnije od Austrije i nema pojma gde dolazi.

              „Samo vi dodjite, biće to za vas zanimljivo iskustvo“ glasio je Dankin odgovor. Želeći da saznamo više, pretražili smo internet ukucavši njeno ime. Na naše iznenađenje, pojavio se web sajt sa helikopterskim snimkom ogromnog imanja u Toskani, velike luksuzne vile i slide show sa fotografijama cele grofovske porodice, čiji je ona direktan potomak. Uz to, veterinar po struci, svetski je poznat odgajivač patuljastih pudli i vlasnik lanca dijagnostičkih laboratorija po celoj Italiji. Multimilioner.

              Opšte raširena pojava da su Italijani anti talenti za druge jezike imala je svoj ekstremni pojavni oblik u slučaju Elise i njene ćerke Beatrice. Njihov „Tarzan English“ predstavljao je više smetnju nego sponu u komunikaciji, koliko i moj zarđali italijanski, ali smo se ipak lako i brzo sprijateljili. Kulturološki šok koji su za tri dana doživele obilazeći centar Novog Sada, Petrovaradinsku tvrđavu, galerije, prodavnice, kafiće, restorane i obližnje salaše, ostaće im sigurno uspomena koju će dugo prepričavati prijateljima.

              Pripreme za ugošćavanje podrazumevale su snabdevanje probranim namirnicama kako bismo im što bolje predstavili srpsku i vojvođansku kuhinju.

              Stige su oko devet uveče, umorne od celodnevne vožnje i gladne. Ono što nam nisu rekle dok nismo izneli supu, rinflajš i sarmu je činjenica da su vegetarijanci.

              Sudbina se u tom momentu, kako to već biva, poigrala sa nama. U trenutku dok grozničavo razmišljam šta da im poslužim a da ne bude sendvič bez mesa i jaja, našoj keruši Mei, (opštoj miljenici zvanoj „Mekana“), počeli su trudovi i štenjenje. Elisa, po struci dipl. veterinar i Beatrice, pedijatar u dečijoj bolnici, priskočile su u pomoć. I same odgajivači, znale su da u to doba nema veterinara koji će biti dostupan i još prihvatiti poziv za terenski posao koji će trajati celu noć.

              Mekana se štenila uz ogromne muke, jer su štenci stajali naopako i izlazili nogama. Ponoć je uveliko prošla, a Elisa, Danka i Betaricce su okupane znojem oživljavale i zbrinjavale tek oštenjene mališane, dok su naponi i dalje trajali…

              Kao nemi posmatrač razmišljao sam šta da učinim. Svi smo gladni, pospani i umorni a ovo će još da traje.

              „Manđare“? – pitao sam naglas. „Sendvič“?

              „Si“ rekla je Elisa, „No sendviches, pasta. Penne, – penne di Sorento“.

              Penne su, naravno, koso sečene makarone. Uvek ih imam u ostavi. Makarone iz Sorenta su pretpostavljam, recept. Gledajući Elisu kako je brza, praktična i iskusna u onome što radi, shvatio sam da je treba poslušati, – da predlaže nešto što je brzo, jednostavno i daje dovoljno energije.

              Elem, Elisa je štenila Mekanu i na svom Tarzan engleskom glasno diktirala recep koji sam ja u kuhinji odmah sprovodio u delo. Šampinjoni na luku, paradjz, mladi sir. Lagano, za tren oka složeno i stavljeno u rernu. Da li je do recepta, samog događaja ili svega pomalo, ali nikada mi ni jedna testenina nije prijala kao ta tada.

              Dok su se Sorento makarone pekle u rerni, napravio sam od domaćih kora za pitu i malo povrča kineske prolećne rolnice. Uz to setio sam se da imam kolutove ananasa u konzervi, pa sam časkom pripremio i poslasticu – krajnje jednostavnu a jako osvežavajuću.

              Elisa i Betarice, prebogate grofice koje nisu znale ni gde dolaze, pokazale su te noći izuzteno druagrstvo i požrtvovanje. Prijateljstvo se održalo do danas i veoma nam je drago zbog toga.

              Od onda sam bezbroj puta pripremio ovo jednostavno i ukusno jelo i nikad se nisam obrukao.

              Kineske prolećne rolnice

              Kineske prolećne rolnice

              rolnice

              By Dubi Published: avgust 22, 2012

                Mogu biti vegetarijanske, sa mlevenim mesom, pečurkama, ili u kombinaciji

                Ingredients

                Instructions

                1. Naseći na žilijen ili narendati krupno šargarepu, celer, kupus, papriku, praziluk, list korijandera ili peršuna...propržiti sve kratko i začiniti.
                2. Propržiti susam u tiganju bez ulja, uz mešanje, da ne zagori.
                3. Po želji mleveno meso i/ili sitno seckane šampinjone propržiti na malo luka.
                4. Tanke kore za pitu iskrojiti cca 10 x 20 cm. Dok se punjenje hladi, razmutiti jedno jaje.
                5. Spojiti povrće, susam i šampinjone/meso, dodati kašiku soja sosa i kašičicu ojster sosa (nije obavezno, ali daje lep šmek) i sve dobro izmešati.
                6. Po kašiku punjenja staviti na iskrojenu koru. Razmućenim jajetom namazati bočne i gornju ivicu pa zamotati kao sarmu.
                7. Pržiti u pola cm ulja na umerenoj vatri oko minut-dva sa svake strane, da dobije zlatnu boju. Posuti preostalim susamom.

                WordPress Recipe Plugin by ReciPress

                Kvadratura kruga

                Moja momačka gajba bila je kao teflon za žene. Sve može da se zbari, proključa ili podgreje… ali ništa da se zadrži. Moja ideja spremanja bila je – preći sobu pogledom. Možda i zbog raznoraznih dobrodušnih snajkica koje su se uvek našle pri ruci da mi pomognu i malo pospreme. Ljubav? Bio je to luksuz koji sam smatrao nepotrebnim, čak suvišnim. Otprilike, kao rešavati kvadraturu kruga: em je nemoguće, em je nepotrebno.

                Upisao sam IV godinu prava i uživao u životu. Moje opiranje diplomiranju bilo je u srazmeri sa načinom života koji sam vodio. Još uvek sam davao časove tenisa, ali glavni izvor prihoda mi je bio sasvim drugačiji: vodio sam jutarnji program na radiju. U to vreme Radio Novi Sad bio je izuzetno slušan i popularan zbog plejade visprenih voditelja – disk džokeja, a poplava lokalnih stanica još nije otpočela. Na predavanja nisam odlazio redovno ni u boljim danima, a otkad sam ustajao u četiri ujutru da bih stizao na program u pet, sasvim sam potisnuo takve ambicije. Tako da sam ustalio običaj da iz diskoteke ili sa neke bolje žurke dolazim direktno na program, pa kući na spavanje.

                U to vreme postojala je u Novom Sadu kultna pekarica „Violeta“, u Temerinskoj ulici. Postala je popularna silom prilika – radila je celu noć, a bila je na zgodnom mestu za svratiti usput posle provoda, iz bilo kog pravca. Redovno sam svraćao tamo izgladneo, a pre odlaska u studio. Iz široke ponude neuobičajenih pekarsko -poslastičarskih proizvoda, najčešće sam jeo projice sa slaninom i povrćem i tulumbe.

                Novu prodavačicu nisam primetio odmah, već tek posle nekoliko dana. Iako je bila zgođušna, – mala crnka krupnih tamnih očiju, jakih obrva i rumenih usana, držala se nekako nenametljivo, prilično suzdržano. Snajkica originale, izvorni primerak.

                „Da je pljesneš po guzici, obrazi bi joj se tresli ko pihtije“ bio je komentar mog muzičkog urednika Bore kada sam mu skrenuo pažnju na nju.

                Elem, rešio sam da se poigram s njom.

                „Mali Serojevac ili Donji Pišanovac?“ – uputio sam joj pitanje. Mislim da nije ni shvatila da se obraćam njoj.

                „Mala, jel’ ti crkla Uberlajtnica na Furficni?“ – pitao sam opet.

                „Molim?“ Krupne oči su me gledale blago telećim pogledom.

                „Ne znaš gde ti je Uberlajtnica na Furficni? Odmah iznad Perpekulatora, to su osnovi anatomije. Pitam da ti maca nije pojela jezik, ne odgovaraš na pitanje“.

                „A kako glasi pitanje“ – posmatrala me je sumnjičavo.

                „Rekoh, Mali Serojevac ili Donji Pišanovac“? Usta su joj bila otvorena ali nema. „Pitam odakle si, iz kog sela“.

                „Iz Makedonije. oko Prespanskog jezera“.

                „A, pa to onda sve objašnjava“ – reče Bora.

                Sutradan sam rešio da je ponovo posetim. Izbegavala je da me pogleda ali pošto je radila sama, morala je da me posluži. Taman sam zaustio da joj uputim novi bezobrazluk, ali me je preduhitrila pitanjem.

                „A čime se ti baviš? Anatomijom?“

                „O da, povremeno, isključivo ženskom. Ali uglavnom rešavam kvadraturu kruga“.

                „Krug nije ništa drugo nego okrugli kvadrat“ – rekla je bezazleno.

                A ja sam ostao u šoku. Zamrznut u kadru. Da li je ona svesna kakvu je upravo filozofsku misao izrekla? Je li to nagoveštaj prefinjenog duha ili samo slučajni error? Moja radoznalost bila je izazvana do neizdrživog.

                „Molim te objasni mi to“ – ton mi se promenio, a verovatno i držanje. Na sreću, bio sam jedina mušterija pa smo mogli da razgovaramo.

                „Nerešive stvari postaju lako rešive ako se posmatraju na drugi način“. Bogami, objasnila je, i to odlično.

                „Ali ja sam sasvim otvorenog uma, posmatram stvari vrlo široko“ – izgleda da sam nesvesno poželeo da joj se dopadnem.

                „Ako ti je previše otvoren um – ispašće ti mozak“. Nasmešila mi se, prvi put. „Sad idi, moram da radim a jako sam umorna“.

                Ne znam ni sam kako sam izgurao program do 8. Gotovo da nisam ni pričao u etar, sve se svelo na muziku, jer nisam mogao da odagnam misli od nje. Čim sam stigao kući, zapisao sam u notes svaku njenu misao, sa idejom da ih analiziram i pariram. Urbani dvadesetčetvorogodišnjak, snabdeven iskustvom sa asfalta nije smeo da izgubi ovaj duel.

                Jedva sam dočekao sutrašnji susret.

                „Reci mi, jesi li stigla nekog ovde da zavoliš“? Moja radoznalost je postala direktna.

                „Ne, volim nekog tamo daleko, kod kuće. Ali ti ne voliš nikog, u to sam sigurna“.

                „A po čemu to zaključuješ, ako smem da znam?“ – mogla je sve da mi kaže ali to ne.

                „Pa vidi: pametan si, ali si umišljen i ohol. Možda imaš u sebi strasti ali nemaš emociju. A Inteligancija u ljubavi te čini samo nemoralnim“.

                „Ha – ha, jesi li to negde pročitala“? Ali nije mi bilo do smeha. Okrenuo sam se i izašao. Kao da me je polila hladnom vodom. Nisam čak ni primetio dok mi je nogavicu neki kerić obilato zalio dok sam stajao zamišljen na semaforu.

                Sutradan sam sačekao da iz pekare izađe mušterija. Naoružan velikim osmehom, buketom cveća i bombonjerom ušao sam rešen da je pitam da izađemo zajedno.

                Primila je poklon uz osmeh: „Znaš, diplomatija u ljubavi čini te licemernim“.

                Samo sam se okrenuo i otišao. I dalje sam zapisivao njene rečenice. Svaki put dok sam razgovarao s njom, preplavio bi me nekakav osećaj nemoći. Kao da me svaki put razoruža jednom rečenicom.

                Ušao sam sutradan kod nje i vrlo ozbiljno rekao: „Uspešan sam u onome što radim i imam dovoljno novca. Šta mi fali? Hoćeš li da izađemo jednom zajedno?“.

                Umesto direktnog odgovora uputila mi je osmeh i rekla: „Uspeh bez ljubavi čini te arogantnim. A bogatstvo bez ljubavi, pohlepnim“. Pretpostavljam da je to značilo NE.

                „A siromaštvo? Kakvom tebe čini siromaštvo?“ – nemoćni bes izazvan njenom mirnoćom i odbijanjem. „Hoćeš li ceo život da prodaješ burek“?

                „Siromaštvo bez ljubavi čini me ponosnom. Moja ljubav je daleko, ali ću je dočekati.“

                Bilo je to definitivno NE.

                Narednih dana uhvatila me je malodušnost. Bilo mi je žao. Svega, a najviše sebe samog. Ova ženica, iz nekog tamo Donjeg Serojevca u Makedoniji, mlađa od mene, naizgled priprosta, pokazala je daleko više duha, mudrosti i životnog iskustva od mene. Njena unutrašnja čvrstinaa bila je ujedno i njena unutrašnja lepota. Dok sam ja provodio dane kao pravi zgubidan  misleći kako sam cool, ona se uhvatila u koštac sa životom i pobeđivala ga svakodnevno. Za koliko bi ona završila prava? Verovatno pre roka.

                Sutradan sam otišao kod nje, ne znajući da je više nikada neću videti.

                „Danas mi je poslednji dan, vraćam se u Makedoniju. Evo probaj ove paketiće, to je recept iz mojih krajeva, napravim ga često sebi za doručak“.

                I stvarno je otišla. Ostavila mi je recepte za projice, tulumbe i pitu – paketiće iz njenog kraja u slanoj i slatkoj verziji. Na sreću imao sam njene misli pribeležene na papiru. I konačno shvatio njenu osnovnu poruku: „Život bez ljubavi nema smisla“.

                I rešio da stučem preostale ispite što pre i odmah se prijavim u vojsku. Uprkos mom opiranju, kao da je sazrevanje neprimetno počelo i lagano potisnulo zezanje.

                Jedno poglavlje mog života očigledno se primicalo kraju.