„Menjamo godinu,
mejamo snove,
menjamo olovke,
mejamo oružje,
menjamo mišljenja,
menjamo uslove reketa,
menjamo devojke,
menjamo kola,
menjamo lovu,
ALI NIKADA DRUGOVE SVOJE!“
Legenda kaže da je na dočeku Nove 1936. godine ovim rečima nazdravio svojim saradnicima lično Al Kapone.
Dve nedelje odmora na Siciliji, kojim sam sebe počastio posle naporne radne zimske sezone bile su, činilo se, pun pogodak. U Novom Sadu još je padala kiša a zima je teško ustupala mesto stidljivom proleću. Ovde je već bilo 20-tak iznad nule, – samo sunce, svetlo plavo nebo i tamno, duboko more. I sicilijanski krečnjak, kojim sam se verao želeći da pronađem Korleone. Bio je to zadatak koje sam sebi obećao još od kada sam prvi put gledao „Kuma“ i ponavljao svih ostalih nekoliko stotina puta, gledajući ga ponovo: ako ikada posetim Siciliju, proveriću kako izgleda Korleone – malo mesto u planini odakle potiče veliki Don Vito Korleone, kako je napisao Mario Puzo. U stvarnosti mafijaški klan Corleonezi bio je jedan od najjačih u istoriji organizacije poznate kao Mafia. Salvatore Rina, Michelle Navara, Leoluca Bogarella – samo su neka od najpoznatijih imena. I naravno, Don svih donova, neprikosnoveni poglavar cele organizacije poslednjih decenija XX veka, Bernardo Provenzano. Istorija kaže da je tridesetak godina bio nedostupan policiji i neuhvatljiv, a da je uspešno upravljao organizacijom sve vreme. Zbog toga mi je bio fascinantan podatak da je lokalna vlast izmenila naziv jedne ulice u Korleoneu i nazvala je ulica 11. aprila, – u sećanje na dan kada je Provenzano uhapšen.
Setio sam se ove zdravice, koju sam negde pročitao dok sam razmišljao je li bilo pametno što sam nazvao Totoa a on me naterao da obećam da ću posetiti njegovog nećaka Vittoria, koji je, (gle čuda) živeo u Korleoneu. Putovao sam iz Palerma gde sam na aerodromu iznajmio kola. Još uvek kvalitetan asfalt vodio me je pored malih mesta Marineo i Bolognetta, ukupno 56 kilometara do table sa natpisom Corleone. Rešio sam da parkiram na prilazu i poslednji deo uspona prođem pešice, (nadmorska visina je 628 metara) vekovima starim prilaznim putem za pešake.
Uzana staza vodila je do srednjevekovne kule – osmatračnice nazvane Saracena, jer su je sazidali Mavarski osvajači. Bila je usečena u stene, očigledno osmišljena tako da bude širine samo za jednu osobu. Kretanje u koloni čini lakšu metu, pomislio sam. Kakva lukava a jednostavna zamisao: nemoguće je napasti frontalnim jurišom, a nemoguće je i povlačiti se brzo. Pridošlice su prinuđene da se kreću u koloni jedan po jedan, a što ih je više, teže im je da napadnu ili da pobegnu nazad. Kakva efkasna klopka.
Svoj najveći procvat ostrvo je doživelo za vreme vladavine nemačkog cara Fridriha II, rođenog na Siciliji od majke Sicilijanke, prve supruge tadašnjeg nemačkog kralja. Iako unuk legendarnog Fridriha Barbarose – ujedinitelja nemačkih kneževina, odrastanje u ravnopravnoj šarolikosti muslimanske i hrišćanske kulture omogućilo je mladom Fridrihu široko obrazovanje i drugačiju viziju. Saraceni, koji su činili polovinu populacije na ostrvu oplemenili su Siciliju slatkišima i začinima Orijenta, umetničkim zanatstvom, čipkastom arapskom arhitekturom, planskim navodnjavanjem i nadaleko čuvenim ratničkim veštinama.
Istorija ovih brda budila je u meni osećaj strahopoštovanja. Koliko je osvajača prošlo ovuda, koliko li je krvnih osveta počinjeno? Krvava sudbina Sicilije kao da je zauvek konzervirana u predelima oko ovog mesta.
Vittoriova kuća bila je od onih koje se na jugu Italije nazivaju Masaira. Ne prevelike, to su kuće sa ravnim krovovima, građene od krečnjačkog kamena zvanog Tufa. Obično su okrečene u belo ili su boje terakota, zbog specifičnog crvenkastog maltera. Svetlo plava drvena vrata bez proreza ojačana gvozdenim okovima i visok zid oko kuće nagoveštavali su mnogo više od funkcije stanovanja.
„Hej, pa nisi se mnogo promenio od kad si kuvao moju jagnjetinu“ – Vittorio je iskrivio svoje koštunjavo lice u nešto poput osmeha, zagrlio me i poljubio u oba obraza. Nisam vraga, pomislio sam. Desetak kila više i mnogo manje kose…
Plan za naredna dva dana zvučao je savršeno: Vittorio će da me ugosti i provede, upozna s drugarima, pa ćemo da jedemo, pijemo i uživamo.
Prva usputna stanica bila je kuća njegovog „pobratima“ Luke, koji je trebalo da pođe sa nama u šetnju. Lucca je bio naizgled bezazlen lik, bucmast i veseo, vrlo ljubazan. I njihov prijatelj, Lukin kum Nicolo bio je prema meni izuzetno predusretljiv, iako je bio sušta suprotnost: suvonjav, koščatog lica i ruku, jakih obrva i dlakav, kose toliko crne da je na suncu izgledala teget plavo.
Sedeli smo u bašti simpatičnog restorana u glavnoj ulici. Vlasnik – špicasti čovečuljak po imenu Luigi je došao lično da nas pozdravi, da se upozna sa mnom i sazna imam li nekih posebnih želja. Gotovo se polomio da mi detaljno ispriča o svim jelima koja će nam poslužiti. Nisam ni stigao da ga pitam za recepte, a već se ponudio da mi ih pokloni, kao poseban znak pažnje. Dok sam ispijao drugu čašu gazdinog crnog (lične zalihe), doneo mi je podmetač za tanjir na pergament papiru na kojem je bio odšatmpan kompletan meni (kasnije sam ga uramio i okačio na zid kuhinje) i na listu papira napisane recepte (koje sam odmah prepisao, da ih slučajno ne izgubim).
Prolaznici su se srdačno javljali i pozdravljali, zastajali na par reči razgovora. Bio sam oduševljen ljubaznošću i gostoprimstvom ovih ljudi. Eto, kako je pogrešan stereotip o mračnoj zatvorenosti Sicilijanaca, pomislio sam. Moje razdragano raspoloženje bilo je taman na vrhuncu, kada je jedan od pridošlica seo za naš sto, poljubio Vittoria u desnu šaku i sa velikim poštovanjem ga oslovio sa „Don Vitto“.
Don?
Don Vitto?
Don Vitto iz Corleonea?
Pošto sam ceo svoj život bio alergičan na koincidencije, i manja od ove bi mi uzbunila sve alarme. Ma kakvi alergičan, - bio sam vakcinisan od verovanja u koincidencije. Vakcinu sam primio poodavno, u višim razredima Životne škole. Leva obrva počela je da mi igra.
Krišom sam počeo da zagledam svoje domaćine. Don Vitto je imao na sebi samo košulju i otkopčan prsluk, ali je zato Lucca imao čudno ispupčenje ispod sakoa. Nicolo je imao ispupčenje na boku, pokriveno sakoom, ali i otežalu plitku sportsku torbu koju je neprimetno spustio ispod stola. Moje otrežnjenje bilo je munjevito i propraćeno zujanjem u ušima, graškama znoja i delimičnim gubitkom daha. Ruke su počele da mi drhte a želudac da se grči.
„Nije ti dobro, prijatelju?“ – Vitto mi se uneo u lice. „Nešto si bledunjav“.
Pokušao sam da mu odgovorim, ali sam otvarao usta na prazno, kao riba na suvom. Nikako da dođem do daha.
„Luiđi“, – Vitto nije govorio glasnije od šapata, a gazda se već stvorio kod nas. „Donesi mom prijatelju čašicu one tvoje Grappe, da ga povratimo. Umoran je od puta.“
Rakija je bila izvanredna, kao i ceo ručak. Fantastičan obrok me je malo povratio, ali zebnja me nije napuštala. Primećivao sam diskretne poglede naše dvojice telohranitelja koji između zalogaja sistematski šaraju okolinu, stalno na oprezu. Očigledno nije slučajno što je Vitto seo leđima okrenut zidu, a njih dvojica raspoređeni tako da svaki nadzire ulicu sa drugog kraja. Niko nije mogao da priđe neprimećen. Uzana staza, uklesana samo za jednog napadača, pomislio sam. Kakvo sranje!
Uprkos mom navaljivanju da se vratimo kući, ostali smo tamo veći deo popodneva.
Do večere smo vreme proveli šetajući po gradu. Ako sam stao pred nekim izlogom koji bi me zainteresovao, odmah bi neko izašao iz radnje, ljubazno pozdravio moje domaćine i mene počastio nečim iz prodavnice. Bilo je to za mene sasvim novo i jedinstveno iskustvo – strahopoštovanje sugrađana i moć ovih ljudi bili su uočljivi na svakom koraku.
Kako se približavala noć, meni je ponovo počelo da zuji u ušima. Nisam želeo da prenoćim kod Vitta, bez obzira na sve. Kako da mu kažem, a da ga ne uvredim? Ne bi bilo lepo uvrediti ga. Znao sam da poslednji trajekt kreće uveče oko deset, i po svaku cenu sam hteo da budem na njemu.
Konačno sam smogao snage da mu saopštim kako moram hitno da se vratim, jer imam iznenadni posao koji ne trpi odlaganje. Uz veliko ubeđivanje i pompezno gestikuliranje, Vitto je pristao, ali je postavio jedan uslov ( zašto Sicilijanci uvek imaju neki uslov? ): da ponesem jedan „paketić“ koji treba da predam nekom njegovom kad se iskrcam na kopno. „Paket ne bi trebalo da otvaraš“, rekao je dok smo se ljubili za rastanak – „Tako je bolje za sve“.
Kroz glavu mi je proletelo koliko puta sam čuo da kada šalju pošiljku droge, ubace nekom turisti paket za koji i ne zna da ga nosi, pa dojave policiji. To se zove „tovarna mazga“. Dok ga hapse, pravi kurir prenese sto puta više.
E samo mi je to još trebalo. Dok je trajekt polako ispljovljavao a ja mlitavo mahao ka doku, osećao sam ogromno olakšanje. Paket je bio u manjoj sportskoj torbi (u čemu bi drugom) i ne baš tako lagan. Taman sam hteo da ga otvorim (iako je radoznalost ubila mačku) a dvojica karabinjera su banula u kabinu. U trenutku sam bio mokar od znoja. Šta hoće? Da me ipak nisu namerno otkucali? Da nisam ja „tovarna mazga“?
„Passaporte“, rekao je jedan ljubazno. Uložio sam krajnji napor da izgledam smiren, ali su primetili da nešto nije u redu.
„Gospodine, ako Vam je prvi put, moguće je da ćete imati morsku bolest. Ne brinite, malo tečnosti, pa malo povraćanja i biće sve u redu. Nije dobro pred plovidbu piti alkohol i mnogo jesti. Vaš pasoš je u redu, želimo Vam srećan put“.
Sručio sam se na krevet i tupo zurio u plafon desetak minuta. Kad je jednolično ljuljuškanje počelo da me smiruje, otvorio sam torbicu. Kartonska kutija sa poklopcem bez ikakvog kanapa ili bravice. Otvorio sam je. Iz kutije mi se hladnim sjajem čelika smešio pištolj Beretta kalibra 22. Gledali smo se nekoliko sekundi pre nego što sam ga uzeo u ruku.
Iznenadila me je njegova težina – nije baš bila onakva kakvu sam očekivao. Bio je prilično lagan. Čak i bez metaka u magacinu, morao bi biti teži. Neke stvari se teško zaboravljaju – iskustvo sa ratišta sa raznim oružjem ostalo je, izgleda dovoljno sveže.
A onda sam ugledao mali koverat ispod, sa mojim imenom. Otvorio sam ga i pročitao sledeći sadržaj:
„Kada si mi javio da ideš na Siciliju, i još da bi do Korleonea, nisam odoleo da ne javim Vittu. A kad si počeo da me ispituješ o mafijašima, rodila mi se ideja. Koliko puta sam ti govorio da ništa nije onako kako izgleda? Nadam se da će ova šala da te nauči da drugačije gledaš na stvari. Pištolj je dečija kopija. Moji rođaci su samo ugledni ali ispravni ljudi. Kakav si, prevario bi te i moj unuk. Voli te Toto. P.S. Ne ljuti se, bilo je to jače od mene“.
Šta reći? Sicilijanac. Još jednom mi je podvalio.
