Samo Nebo zna zbog čega se neke stvari dogode baš kad ne treba. Neke, doduše, nikada ne treba ni da se dogode, pa su Novi Počeci uvek još teži. Odluku o novom početku nije teško doneti, ali sprovesti je u delo…zahteva da se sa filozofskog nivoa Spoznaje pređe na nivo Primene u praksi. Hm….?

Moja istrajnost poslednjih nekoliko dana, nakon donete Odluke, svodila se na istrajno i uporno ugađanje sebi. „Hedonizam je omiljeni filozofski pravac većine zgubidana“,  rekla bi moja pokojna baba Livia, akademski slikar, đak peštanske Akademije tridesetih godina XX veka.

I tako, ništa novo osim postojećeg status quo: i dalje je Odluka figurirala kao aktuelna stvar, ali je ekstremni hedonizam sprečavao svaki nagoveštaj realizacije. Međutim, kako je vreme prolazilo, otkrio sam da hedonizam ima sasvim ograničene domete, i upravo je srazmeran dosadi do koje naposletku dovodi. Što više hedonizma, sve teže se oduševiš nečim sledećim.

Višestambena zgrada u kojoj sam živeo sastojala se uglavnom od studenata – podstanara, penzionera i ponekog sindikalnog lika. Što se mene tiče, svi su se sasvim neprimećeni provlačili kroz moje okruženje, izgužvanih lica, bezlični i sivi.

Jedan poziv menja sve… – treštala je muzika iz susednog stana. Prepoznao sam, naravno, Partibrejkerse, ali opet… spojene terase pregrađene glupim panelima nisu baš neka zaštita privatnosti. Imaju milion loših strana i ni jednu korisnu. Na primer, upravo su mi omogućile lično saznanje o tome koliko ozbiljno komšinica sa leve strane falšira. Ne ume, a voli, – što bi reko Lala. Zašto uvek oni sa najmanje sluha vole najviše da pevaju?

Sručio sam u gutljaj preostalu količinu Jim Beam burbona, odložio čašu, cviknuo giljotinom Cohibu No.3 rešen da se povučem sa poprišta tuge da ne bi postalo poprište rata. Nisam imao čast da upoznam komšinicu (komšije se uvek najređe upoznaju, zar ne?), a sad definitivno nisam imao želju.

Ali jedan poziv menja sve…– ovaj put je kanda još pojačala muziku.

Taman sam krenuo da stavim slušalice i zamrznuo se u pola koraka. Krik sa njene terase bio je suviše paničan i uplašen da bih ga smatrao falšem. Istrčao sam na terasu koja spaja – razdvaja. Gust, crni dim napao me je direktno u glavu, kao da ga telediriguje Rumunski Rogati, – Zmaj s kojim se čak i Hari Poter jedva izborio.

Neke stvari se ipak dogode baš kad treba,- pomislio sam zlurado i samozadovoljno. Izraz pravednog trijumfa na mom licu prekinulo je zvonce na vratima.

Ili su klinci opet stavili selotejp na zvono, ili ću sad nekog patosirati – mumlao sam dok je Zvono upravo ulazilo u Ginisovu knjigu rekorda u kategoriji Izdržljivost na udar tupim predmetom.

Ne gledam nikada kroz špijunku, ali zato otvaram vrata izvežbanim rezantnim pokretom. Komšinica je zurila u mene, ali je rukom i dalje tukla po zvonu.

„Gde gori komšinice?“ – bilo je to više retoričko pitanje. Prilika je bila stopostotni zicer, pa zašto ne bih zabio tricu.

„Kod mene u stanu“, reče unezvereno – „Roštilj na terasi“.

Vidim, ovo neće završiti na filozofskom nivou spoznaje, moraću nešto i da preduzmem.

Stan joj je bio u sred velikog spremanja.  Kofe i krpe, kućna hemija…. Na terasi, masna krpa kojom je očigledno htela da izriba već potpaljen roštilj gorela je bogatim, postojanim i smrdljivim dimom.

„Imate li suvu krpu i neko alkoholno piće“ – pitao sam. U trenutku je donela veliki frotirski pokrivač i flašu domaće viljamovke. Bacio sam frotir preko plamena i teatralno legao preko njega. Normalno, bez dotoka vazduha vatra se sama ugušila. Gledala me je kao da sam upravo spasao Zemlju od invazije Klingonaca.

„A alkohol?“

„Za vatrogasca“, rekao sam i otpio dva dobra gutljaja.

Prvi put sam je pogledao. Imajući u vidu olakšavajuće okolnosti – maramu oko glave, kecelju, papuče, gumene rukavice… presuda bi mogla da glasi čak i „ćetiri plus“.  Gledala me je u šoku. Nisam mogao da provalim da li me smatra budalom ili muškarčinom. Šok je prešao u zabezeknutost, pa u radoznali pogled, pa u stidljiv osmeh.

„A Vi ste komšija, vatrogasac?“ Još jedan zicer. Ali, nisam imao volje za sprdnjom.
„Nisam. Praktično znanje naučeno na ratištu“. Još dva gutljaja.
„Vi ste moj heroj“ rekla je gledajući me direktno u zakrvavljene oči. „Možda sam uništila roštilj, ali da znate, nema bolje kuvarice od mene. Spremiću nešto začas“.

Rakija je već počela da mi zapinje, a glad opasno da napada. Za divno čudo, koliko je bila smotana sa roštiljem toliko je bila spretna u kuhinji. Bez marame, kecelje, presvučena i obuvena iznela je poslužavnik sa nečim nedefinisanog oblika privlačnog mirisa. Videlo se da je u pitanju testenina ali je nekako postigla da izgleda kao sa Burdinih fotki. Ne oklevajući, protivno svim bontonskim i hedonističkim načelima, navalio sam na jelo.

„Glad je najbolji kuvar“ – otelo mi se bez namere.

„Ja se ne zovem Glad. Ja sam Slavica“ reče ozbiljno. Podigao sam glavu od jela želeći da kažem nešto što bi ispravilo moju nespretnu izjavu. Na sreću, umesto toga ona je obišla oko stola, nagnula se i podarila mi dug, sočan poljubac zahvalnosti. Jedan od onih da ti se odvežu pertle. Poljubac za pamćenje. Ne bih se ja opirao, ali „Osnovna načela gurmanluka“ (drugo posleratno dopunjeno izdanje) nalažu da dobro jelo ne treba ostaviti da se hladi (osim ako nije tako preporučeno), pa sam ipak agilno nastavio da tamanim koso sečene makarone, tzv. penne.

Dok sam završavao, iznela je na tanjiru nekakve medaljone od čijeg mirisa mi se trenutno zavrtelo u glavi, propraćene rezancima od povrća i divnim pečenim krompirom kao prilogom..

„Vidim Slavice, da će ovo biti početak jednog divnog prijateljstva“, citirao sam čuvenu završnu scenu iz Kazablanke hvatajući daha. Nije baš bila Ingrid Bergman, njen stančić nije bio Rikov bar, ali sam se ja te večeri osećao baš kao Hemfri Bogart.

Naravno, iskamčio sam i recepte. Penne sa pečurkama i parmezanom bile su savršene. A tek medaljoni… Na kraju, nisam uspeo ni da ih pojedem, a već je iz rerne vadila slatkiš „na brzaka“. Stvarno je znala da kuva.