Zdrava čorba

Zdrava čorba

Zdrava corba

By Dubi Published: avgust 27, 2012

    Zdravlje direktno "u venu"

    Ingredients

    Instructions

    1. Očistiti i iseći na kocke: 2 veće tikvice, 2 veća krompira, 2 manje glavice luka (ili jednu veliku), i 2 šargarepe
    2. Ubaciti sve u lonac, sačekati da voda provri i kuvati još 10 minuta. Skloniti sa vatre, izvaditi iz lonca i prohladiti.
    3. Svo povrće ubaciti u blender i blendirati dok se ne stvori pire. Pire vratiti u lonac, dodati 2 čaše pilećeg fonda (može i „kocka supa“), so, biber, malo lista celera i sve vratiti na vatru da još malo ukuva. Probati ukus i po potrebi ga doterati a željenu gustinu postići dodavanjem supe.
    4. Ukrasiti peršunovim listom.

    WordPress Recipe Plugin by ReciPress

    Jet-Set

    Nakon moje „rimske epizode“, pre povratka kući i fakultetu, nameračio sam se da obiđem Azurnu obalu. Uštedeo sam malo crkavice a vremena za lutanje i dogodovštine je još bilo dovoljno – bila je sredina avgusta, a septembarski rok činio se jako daleko (imao sam snažno razvijenu naviku kampanjskog učenja od desetak petnaest dana pred ispit). Ideju mi je dala izvesna Mari, francuskinja koja je jednom prilikom posetila Lauru i ostavila mi broj telefona „…ako ikad dođem na jug Francuske, jer nikad se ne zna…“. Pošto je u posetu došla jednim od mojih najdražih automobila (Alfa Romeo Spider cabriolet) i punih ruku skupocenih poklona, a volela je tenis i slušala rock’n roll, – zaključio sam da je sasvim opravdano uspostaviti kontakt, jer „nikad se ne zna“.

    Hej, naravno da te se sećam, šta ima novo?” – zvučala je kroz slušalicu kao da je stvarno interesuje.

    Veza mi stagnira, pa evoluiram svoj imidž” – pokušao sam da budem duhovit. “Ustvari, Laura i ja više nismo zajedno” – brzo sam se ipak opredelio za istinu, naučen iskustvom s Laurom.

    Ćutanje sa druge strane žice potrajalo je par sekundi. “Ne menjaj ništa na imidžu, nego dođi ovamo. Evo ti adresa”.

    Naoružan ceduljicom sa pribeleženom adresom krenuo sam na put. Umesto da putujem na sever Italije, pa da se preko San Rema spuštam na jug, našao sam brodsku liniju za Nicu. Ispostavilo se da Mari živi u Monaku, sa cimerkom po imenu Ivon, u luksuznom kvartu na brdu iznad samog centra Monte Karla, nedaleko od Botaničkog muzeja.

    Dao sam taksisti adresu, pogodio cenu vožnje unapred i zamolio da vozi polako. Uživao sam u razgledanju, koje je ipak trajalo prekratko. Od Nice do Monaka ima svega 19 kilometara a prolazi se kroz mestašce Villefranche-sur-Mer.

    A onda smo ušli u Raj na Zemlji. Bulevard du Jardin Exotique vodi direktno do Botaničke bašte. Nastavlja se na Bulevard du Princesse Charlott koji vodi direktno do Place du Casino. Staza za Formulu 1 su susedne ulice. Kakva šminka.

    Na početku ulice stajala je rampa za vozila i kućica sa čuvarima i interfonom. Bio sam na spisku poseta, pa su me pustili uz najavu. U holu zgrade me je dočekao stariji čovek sa pločicom consierge na uniformi rečima “Očekivali smo Vas juče mesje”, sproveo me na poslednji (treći) sprat vile, otključao apartman i tutnuo u ruku ceduljicu: Uživaj kao kod kuće, doći ćemo za dan – dva. Spremi neko jelo, bićemo gladne. Mari. Očigledno se čula s Laurom, pa između ostalog čula i priču o mom kuvanju. Ok, rekoh sam sebi, – bar neće biti suvišnih ispitivanja. Ostatak dana protekao je u mom ispitivanju okoline. Frižider je bio krcat svim i svačim, kupatilo veće od mog novosadskog stana, a kada kao moje kupatilo; u podrumu zgrade postojao je fitnes centar za stanare sa bazenom i saunom… Bog me je još jednom pogledao, pomislio sam. Mora da su ćerke nekih trulih bogataša.

    Rešio sam da dam sve od sebe kako bih proveo kod njih neko vreme. Očigledno navikle na sve vrhunsko, neće biti lako da im se nametnem prvim obrokom. Računao sam da će ih to dodatno motivisati da me prime za cimera neko vreme – ionako sam kod Laure polovinu svog vremena proveo spremajući stan i kuvajući.

    Dakle, moralo bi biti nešto što može da stoji u frižideru, a da bude ukusno i hladno ili   podgrejano. Uz to, i da bude malo drugačije. Izbor namirnica u frižideru donekle je diktirao jelovnik, ali na kraju se sve iskristalisalo: pasta sa sušenim vrganjima, pileće grudi sa prelivom od tri vrste sira i dinja punjena šampanjcem.

    Noć je protekla mirno. Taman sam ustao kada su njih dve ušle na vrata. Mari me je zagrilila, poljubila u obraz krajnje prijateljski, upoznala sa Ivon…sve je izgledalo kao da je u najboljem radu. A ipak…bile su ukočene, nekako usporene, odsutne. Pamtio sam njene oči kao duboko plavetnilo koje zrači toplinu. Sada su bile bez sjaja i života.

    Leva obrva počela je nekontrolisano da mi igra. Bio je to signal mog šestog čula, razvijenog još u nižim razredima životne škole. Ovaj put obrva je skakala kao luda – ovde nešto ozbiljno nije bilo u redu. Garant se rokaju u venu, ili šmrču, pomislio sam. Odavno sam naučio da je u delikatnoj situaciji sigurnost u ćutanju, pa sam odlučio da ništa ne pitam. Ali da se naoružam oprezom.

    Umesto da probaju moje rukotvorine iz frižidera, obe su se kao po komandi bacile na spavanje. Posle 11 sati spavanja, u osam uveče, istuširane, odmorne i sveže pojele su gotovo sve što sam pripremio. Hvalile su jela između halapljivih zalogaja. Ubrzo smo došli na škakljivu temu:

    I, kakvi su ti planovi?” pitala je Mari, ovaj put s velikim, i delovalo je iskrenim osmehom, dok me je Ivon gledala krišom, ali ispitivački. Ličile su kao jaje jajetu. Ivon je bila iste manekenske građe kao i Mari, ali sa zelenim očima. Obe su se oblačile i šminkale slično, – kao da su se trudile da budu nekakvo savremeno  izdanje stereotipa zanosne plavuše, bliznakinje.

    Ništa posebno” rekoh.  “Da malo bolje upoznam vas dve i obalu, pa se vraćam kući da završim pravni fakultet. Moram biti kod kuće najkasnije za dve nedelje.”

    Ivon je uputila kratak pogled ka Mari, a onda rekla: “Oh, šteta što ne ostaješ duže. Znaš, nama je idealno da neko kao ti stanuje s nama, pod uslovom da vodi računa o apartmanu i povremeno napuni frižider. Spremačica dolazi dva puta nedeljno, a u međuvrmenu nema nikoga.

    Nas dve se bavimo poslom koji zahteva da smo odsutne par dana. Kad se vratimo, ponekad smo vrlo umorne i neispavane” – ubacila se Mari. Provukla je to onako usput, kao da je najnormalnija stvar na svetu. Ali je meni sve to zvučalo nekako poznato. I Laura je bivala odsutna danima i vraćala se premorena, neispavana…uvek joj je trebalo bar 24 sata da se vrati u normalu. A ja nisam imao pojma odakle se one poznaju, rade li sličan posao, niti išta drugo. Leva obrva ponovo je počela da igra.

    Ok,” rekao sam, “Imam jedan uslov. Želim da znam čime se bavite. Ako mi se učini da ste rekle istinu, odlučiću da li da ostanem. Ne želim da imam nevolje sa zakonom.”

    Uozbiljile su se kao po komandi. “Laura je bila u pravu” – rekla je Mari. “Nisi uopšte mutav. Za sada ti predlažem da nam veruješ. Nećeš imati nikakvih nevolja, novca imamo dovoljno i vozićeš moja kola dok si tu. Reći ćemo ti, ali ne danas. Narednih dana smo tu, družićemo se i malo bolje upoznati, pa ćemo ti onda reći. Ok”?

    Sledeća tri dana njih dve su pretvorile u jednu od najlepših uspomena koje pamtim sa svojih putovanja. Bile su pravi vodiči i domaćini. Našle su mi smoking i vodile me u kazino; na večernji koktel na jahtu veličine školskog dvorišta moje gimnazije; u restorane gde večera košta skuplje nego “stojadin”. Otkrio sam da ih poznaje ceo džet – set, svi vratari elitnih diskoteka, svi barmeni, da svuda imaju prolaz i da su vrlo omiljene. Kretale su se u društvu manekena, modela i glumaca u usponu, sportista i anonimnih milionera. Za sve to vreme se nisu razdvajale od mene, čak su se trudile da me predstave kao “interesantnog prijatelja koji trenutno traži pravu priliku”. Bila je to neverovatno efikasna formulacija koja ne kazuje ništa, ali obezbeđuje da niko dalje i ne pita, a da me svi prihvate.

    Kakve kraljice. Nisu uopšte bile razmažene, naprotiv. Imale su srce pravog drugara, prefinjeni šmekerski manir, kontakte i novac.  Ja sam, sa svoje strane u više navrata pokušao diskretno da se raspitam o njima. Iznenađujuće, dobijao sam slične odgovore od sasvim različitih ljudi: O, pa one su Jet-set; ili One su lokalne celebreties… prosto, poznate ličnosti koje se druže sa poznatima i slavnima. Life was good.

    Sve dok četvrtog dana nije zazavonio telefon. Ivon se javila, kratko promrljala nešto poput Hmm i Aha, i rekla: “Mari, velik posao, big score, dolaze kitovi”. Znao sam da je u kockarsko-hotelijerskom žargonu reč “kitovi” označava najveće igrače – razmažene milionere koji traže posebnu hostesu za sebe sa zadatkom da im obezbedi što god im padne na pamet – od ptičjeg mleka do svemirskog broda. Svaki kazino se trudio da privuče što više takvih igrača, jer su ponekad gubili milione. I svaki kazino je imao takve  posebne hostese, mlade i sposobne organizatorke, sa kontaktima.

    Naš dogovor je bio prost i bio sam rešen da ga ispoštujem: spremam apartman i brinem o ishrani. Ostalo vreme provodio sam vozikajuci se i uživajući – svakog jutra Alfom do Nice. Omiljena zanimacija je bila obilazak svih pijaca, od kojih je, moram da kažem, riblja ostavila na mene najjači utisak. Uživao sam u kupovini namirnica, raznim vrstama kafa i kroasanima po bistroima, očijukanju s prolaznicama… počeo sam da se osećam kao neko ko nije turista.

    Ovaj put jelovnik nisu diktirale namirnice iz frižidera. Odabrao sam ih sve pažljivo i počeo pripremu obroka, znajući da će se njih dve sutradan vratiti. Rešio sam da napravim skušu (podcenjena, jeftina a odlična riba) na prost, ribarski način, posebno još dve vrste divnog priloga – punjene tikvice i punjeni paradajz, a kao desert breskve sa amaretto punjenjem.

    Upale su u stan kao furije dok sam bio na pola spremanja večere. Samo, ovaj put se odmah videlo šta nije u redu: Ivon je imala veliku, ružnu modricu ispod oka i držala se za nos. Mari je ušla za njom i dok se izuvala, okrenula mi je leđa, Zapanjeno sam posmatrao sveže prugaste rane preko celih leđa, kao velike ogrebotine.

    Prišao sam i zagrlio ih, obe istovremeno. Nisu plakale, a njihova mirnoća je delovala sasvim nestvarno, jer je meni krv jurnula u glavu. U stomaku mi je kuvalo.

    Treba li nekog da bijemo?” – pitao sam. “Ako treba, pozvaću Laurinog ujaka, Toto ima vrlo nezgodnu ekipu. Ali prvo ću da pozovem policiju”.

    Mašio sam se za telefon, ali me je malena šaka zaustavila na pola: “Lepo je što hoćeš da nas štitiš, ali prvo sedi. Vreme je da porazgovaramo”.

    Ivon me je odvela do prozora i pokazala na parking: “Vidiš li onog žutog Poršea? To smo zaradile na ovom poslu. Vredi li to poneke modrice? Nije nam prvi put”.

    Iako smo svo troje imali tek koju preko dvadesete, mora da sam im delovao naivan kao beba. Da bi Mari rekla: “Vidi, nacrtaću ti: mi smo prostitutke najvišeg ranga. Specijalizovane smo za bogataše, naročito sa bliskog istoka. Oni vole mlade plavuše i jako su galantni. Ponekad istrpimo nekog ko je malo grublji, ponekad nas prepuste i posluzi, ali takav je posao. Zauzvrat, ostavljaju nam skupocene poklone. Imamo jedan stan u Kanu, još jedan u Parizu, a i ovaj je naš. Od nakita koji smo do sada prodale imamo jako debeo konto u banci. Radićemo još 4 – 5 godina i otići u penziju. Lepo ćemo se udati na nekom mestu gde nas niko ne poznaje, imati porodicu i uživati u životu”.

    Dok su se tuširale, a ja dovršavao večeru, privatni lekar je stigao. Po očigledno ustaljenoj šemi sredio im je povrede i oprostio se rečima “Ništa što malo šminke i protek vremena ne mogu da dovedu u red”.

    Ja sam se za to vreme posekao i ošurio o rernu, razmišljajući o teoriji relativiteta – životnog. Glamur, sjaj i novac očigledno imaju svoju cenu. Pitanje je koliko košta, i jesi li spreman da to platiš? Kakva to ambicija tera mlado žensko biće da proda dušu Đavolu? Ide li krčag na bunar dok se ne polomi, ili njihov plan može da dočeka srećan završetak?

    Teško, rekoh sam sebi. Život je crtež bez gumice za brisanje.

    Mari mi je prišla s leđa dok sam čeprkao po sudoperu. “Lepe žene su stvorene za muškarce koji nemaju mašte, a pametne za one koji nemaju sreće. Znaš li ko je to rekao? Kazanova.”

    Ne, ali znam onu kinesku narodnu: hiljadu ljudi – hiljadu ćudi. Hiljadu žena – dve hiljade grudi”- odgovorio sam iznenadivši sam sebe. Bio je to grub i neotesan odgovor, sračunat da povredi ceo ženski rod. Osećao sam se povređen, kao da su me izdale. Sve više su mi ličile na Lauru. Ili ona na njih?

    Ne ljuti se” reče Mari.  “Zato nismo ni htele da ti kažemo odmah, jer muškarci uvek tako reaguju. Ostavljaju nas kao da smo zarazne. A ti si nam se dopao, a i koristan si. I Lauri si bio koristan”.

     Čuj, – koristan?!  Koristan???

    To je prešlo moj prag bola. Što bi rekli. – prso’ sam. Voleo sam tu ženu. Dok sam imao blagu grižu savesti misleći da koristim Lauru i njenu ljubav, ona je ustvari koristila mene, bez imalo griže savesti. Bila je isto što i njih dve, samo što je uz to bila i stjuardesa. I koristila me je dok je htela i kako je htela.

    Sutradan sam se spakovao. “Laura nikog u svom životu nije stvarno volela”, govorila mi je Mari dok su me ispraćale na voz za Pariz.  “Ali nas dve smo te stvarno zagotivile. Malo si naivan, ali jako lepo kuvaš i dobar si drug. Ako bude prilike, dođi opet”.

    Danas mi se cela epizoda čini dalekom i nestvarnom. Što ne znači da ih neću pamtiti ceo život. Kao i svako jelo koje sam im pripremio.