Moja momačka gajba bila je kao teflon za žene. Sve može da se zbari, proključa ili podgreje… ali ništa da se zadrži. Moja ideja spremanja bila je – preći sobu pogledom. Možda i zbog raznoraznih dobrodušnih snajkica koje su se uvek našle pri ruci da mi pomognu i malo pospreme. Ljubav? Bio je to luksuz koji sam smatrao nepotrebnim, čak suvišnim. Otprilike, kao rešavati kvadraturu kruga: em je nemoguće, em je nepotrebno.
Upisao sam IV godinu prava i uživao u životu. Moje opiranje diplomiranju bilo je u srazmeri sa načinom života koji sam vodio. Još uvek sam davao časove tenisa, ali glavni izvor prihoda mi je bio sasvim drugačiji: vodio sam jutarnji program na radiju. U to vreme Radio Novi Sad bio je izuzetno slušan i popularan zbog plejade visprenih voditelja – disk džokeja, a poplava lokalnih stanica još nije otpočela. Na predavanja nisam odlazio redovno ni u boljim danima, a otkad sam ustajao u četiri ujutru da bih stizao na program u pet, sasvim sam potisnuo takve ambicije. Tako da sam ustalio običaj da iz diskoteke ili sa neke bolje žurke dolazim direktno na program, pa kući na spavanje.
U to vreme postojala je u Novom Sadu kultna pekarica „Violeta“, u Temerinskoj ulici. Postala je popularna silom prilika – radila je celu noć, a bila je na zgodnom mestu za svratiti usput posle provoda, iz bilo kog pravca. Redovno sam svraćao tamo izgladneo, a pre odlaska u studio. Iz široke ponude neuobičajenih pekarsko -poslastičarskih proizvoda, najčešće sam jeo projice sa slaninom i povrćem i tulumbe.
Novu prodavačicu nisam primetio odmah, već tek posle nekoliko dana. Iako je bila zgođušna, – mala crnka krupnih tamnih očiju, jakih obrva i rumenih usana, držala se nekako nenametljivo, prilično suzdržano. Snajkica originale, izvorni primerak.
„Da je pljesneš po guzici, obrazi bi joj se tresli ko pihtije“ bio je komentar mog muzičkog urednika Bore kada sam mu skrenuo pažnju na nju.
Elem, rešio sam da se poigram s njom.
„Mali Serojevac ili Donji Pišanovac?“ – uputio sam joj pitanje. Mislim da nije ni shvatila da se obraćam njoj.
„Mala, jel’ ti crkla Uberlajtnica na Furficni?“ – pitao sam opet.
„Molim?“ Krupne oči su me gledale blago telećim pogledom.
„Ne znaš gde ti je Uberlajtnica na Furficni? Odmah iznad Perpekulatora, to su osnovi anatomije. Pitam da ti maca nije pojela jezik, ne odgovaraš na pitanje“.
„A kako glasi pitanje“ – posmatrala me je sumnjičavo.
„Rekoh, Mali Serojevac ili Donji Pišanovac“? Usta su joj bila otvorena ali nema. „Pitam odakle si, iz kog sela“.
„Iz Makedonije. oko Prespanskog jezera“.
„A, pa to onda sve objašnjava“ – reče Bora.
Sutradan sam rešio da je ponovo posetim. Izbegavala je da me pogleda ali pošto je radila sama, morala je da me posluži. Taman sam zaustio da joj uputim novi bezobrazluk, ali me je preduhitrila pitanjem.
„A čime se ti baviš? Anatomijom?“
„O da, povremeno, isključivo ženskom. Ali uglavnom rešavam kvadraturu kruga“.
„Krug nije ništa drugo nego okrugli kvadrat“ – rekla je bezazleno.
A ja sam ostao u šoku. Zamrznut u kadru. Da li je ona svesna kakvu je upravo filozofsku misao izrekla? Je li to nagoveštaj prefinjenog duha ili samo slučajni error? Moja radoznalost bila je izazvana do neizdrživog.
„Molim te objasni mi to“ – ton mi se promenio, a verovatno i držanje. Na sreću, bio sam jedina mušterija pa smo mogli da razgovaramo.
„Nerešive stvari postaju lako rešive ako se posmatraju na drugi način“. Bogami, objasnila je, i to odlično.
„Ali ja sam sasvim otvorenog uma, posmatram stvari vrlo široko“ – izgleda da sam nesvesno poželeo da joj se dopadnem.
„Ako ti je previše otvoren um – ispašće ti mozak“. Nasmešila mi se, prvi put. „Sad idi, moram da radim a jako sam umorna“.
Ne znam ni sam kako sam izgurao program do 8. Gotovo da nisam ni pričao u etar, sve se svelo na muziku, jer nisam mogao da odagnam misli od nje. Čim sam stigao kući, zapisao sam u notes svaku njenu misao, sa idejom da ih analiziram i pariram. Urbani dvadesetčetvorogodišnjak, snabdeven iskustvom sa asfalta nije smeo da izgubi ovaj duel.
Jedva sam dočekao sutrašnji susret.
„Reci mi, jesi li stigla nekog ovde da zavoliš“? Moja radoznalost je postala direktna.
„Ne, volim nekog tamo daleko, kod kuće. Ali ti ne voliš nikog, u to sam sigurna“.
„A po čemu to zaključuješ, ako smem da znam?“ – mogla je sve da mi kaže ali to ne.
„Pa vidi: pametan si, ali si umišljen i ohol. Možda imaš u sebi strasti ali nemaš emociju. A Inteligancija u ljubavi te čini samo nemoralnim“.
„Ha – ha, jesi li to negde pročitala“? Ali nije mi bilo do smeha. Okrenuo sam se i izašao. Kao da me je polila hladnom vodom. Nisam čak ni primetio dok mi je nogavicu neki kerić obilato zalio dok sam stajao zamišljen na semaforu.
Sutradan sam sačekao da iz pekare izađe mušterija. Naoružan velikim osmehom, buketom cveća i bombonjerom ušao sam rešen da je pitam da izađemo zajedno.
Primila je poklon uz osmeh: „Znaš, diplomatija u ljubavi čini te licemernim“.
Samo sam se okrenuo i otišao. I dalje sam zapisivao njene rečenice. Svaki put dok sam razgovarao s njom, preplavio bi me nekakav osećaj nemoći. Kao da me svaki put razoruža jednom rečenicom.
Ušao sam sutradan kod nje i vrlo ozbiljno rekao: „Uspešan sam u onome što radim i imam dovoljno novca. Šta mi fali? Hoćeš li da izađemo jednom zajedno?“.
Umesto direktnog odgovora uputila mi je osmeh i rekla: „Uspeh bez ljubavi čini te arogantnim. A bogatstvo bez ljubavi, pohlepnim“. Pretpostavljam da je to značilo NE.
„A siromaštvo? Kakvom tebe čini siromaštvo?“ – nemoćni bes izazvan njenom mirnoćom i odbijanjem. „Hoćeš li ceo život da prodaješ burek“?
„Siromaštvo bez ljubavi čini me ponosnom. Moja ljubav je daleko, ali ću je dočekati.“
Bilo je to definitivno NE.
Narednih dana uhvatila me je malodušnost. Bilo mi je žao. Svega, a najviše sebe samog. Ova ženica, iz nekog tamo Donjeg Serojevca u Makedoniji, mlađa od mene, naizgled priprosta, pokazala je daleko više duha, mudrosti i životnog iskustva od mene. Njena unutrašnja čvrstinaa bila je ujedno i njena unutrašnja lepota. Dok sam ja provodio dane kao pravi zgubidan misleći kako sam cool, ona se uhvatila u koštac sa životom i pobeđivala ga svakodnevno. Za koliko bi ona završila prava? Verovatno pre roka.
Sutradan sam otišao kod nje, ne znajući da je više nikada neću videti.
„Danas mi je poslednji dan, vraćam se u Makedoniju. Evo probaj ove paketiće, to je recept iz mojih krajeva, napravim ga često sebi za doručak“.
I stvarno je otišla. Ostavila mi je recepte za projice, tulumbe i pitu – paketiće iz njenog kraja u slanoj i slatkoj verziji. Na sreću imao sam njene misli pribeležene na papiru. I konačno shvatio njenu osnovnu poruku: „Život bez ljubavi nema smisla“.
I rešio da stučem preostale ispite što pre i odmah se prijavim u vojsku. Uprkos mom opiranju, kao da je sazrevanje neprimetno počelo i lagano potisnulo zezanje.
Jedno poglavlje mog života očigledno se primicalo kraju.
