Gabriela Kolbacsi rodila se u godini nastupanja dvadesetog veka u kući svoje majke, gospođe Terezie Kolbacsi rođene Firany, energične i krepke žene. Ostavši udovica nenadano i prerano, gospođa Terezija tiho je negovala uspomenu na svog muža Tibora, poslastičara u malom izletničkom mestu Mako, nadomak Segedina. Svoju jedinicu Gabrielu vaspitavala je strogoćom primerenom palančkoj sredini i poslovično neprostojnoj radoznalosti malog mesta, pomno pazeći na ćerkino obrazovanje i besprekornu reputaciju. Sve dok tokom puberteta nije otkrila tragičnu manu svoje ćerke. Neznatno kraća noga, stečena od rođenja, – do tada gotovo neuočljiva mana, počela je da atrofira. Lekari su bili nemoćni pred prirodom. Ni redovne molitve, inače vrlo pobožne šire familije nisu pomogle. U svojoj petnaestoj godini, Gabriela su suočila sa surovim saznanjem da život nije fer.
„Život je ono što ti se dogodi dok planiraš druge stvari“ – objasnila joj je prosto baba Žužana, prodavac slatke pavlake, putera i sira u kriškama na velikoj segedinskoj mlečnoj pijaci.
Iako nije razumela zbog čega je život prema njoj bio tako okrutan a neke njene komšinice mazio, vremenom je naučila da svoj hendikep vešto prikriva. Vreme je prolazilo i polako ali neumoljivo nagrizalo mladalački polet. Konačno, pomirila se sa sudbinom i naučila da sebe prihvati onakvu kakva jeste.
I kako to ponekad biva, kad negde uzme, Život na drugoj strani daruje. Gabiki je izdašno poklonio kulinarski talenat.
Očeva rodbina je ovaj očigledan dar pripisivala, naravno, genima pokojnog oca, poslastičara. Majka Terezia, u svojoj pobožnoj strogoći, smatrala je da je njena ćerka predodređena za duhovnost. „Hendikep je putokaz“, govorila bi, „Bog je tako hteo“…
Iako je gajila ogroman respekt prema majci i njenom autoritetu, Gabika je bila rešena da ne posveti svoj život božijoj službi. Sati i sati provedeni od malih nogu uz oca u njegovoj „radionici“ bili su joj najlepše uspomene. Bezbroj puta zamućeni i namazani filovi, napunjene rolnice, zamotani rolati… bio je to svet u kojem se Gabika snalazila sa lakoćom. Samoću i nedostatak ljubavi zamenila je smišljanjem originalnih kulinarskih recepata. Duhovita i kreativna, često im je davala romantične nazive dok ih je beležila u svoju svesku – podsetnik. Čežnja za ljubavlju ustupila je mesto pikantnim maštarijama njene prefinjene kulinarske duše.
Te 1920. godine, ugledni ženski mesečnik Vez i goblen (bečko izdanje) lansirao je dve sasvim nove, avangardne stranice, naslova Aktuelna moda i Prigodni recepti. Konkurs za nove i originalne recepte zvučao je vrlo primamljivo, pa je Gabika poslala redakciji pisamce sa nekoliko svojih izmišljotina. Mesec dana kasnije, poštar joj je uručio novi broj časopisa i čipkasti koverat ciklama boje.
Sa zadovoljstvom Vas obaveštavamo da su dva Vaša recepta „Ljubavni zalogaji“ i „Venerini poljupci“ osvojili prvo mesto u svojim kategorijama na našem konkursu. Molimo Vas da svojim prisustvom uveličate dodelu nagrada. Ceremonija uručenja nagrada biće održana na dan rođenja našeg voljenog vladara, u zlatnoj sali dvroca Schonbrun u Beču. Ovo pismo molimo da ponesete sa sobom. Uz čestitke i sa najboljim željama čekamo Vas dan ranije u redakciji lista, St. Jacob Strasse 41.
Do proslave je bilo još pet meseci. Gabika je znala da ni majka a ni ostala familija ne mogu da obezbede novac za put, haljine, cipele i primereni putni kovčeg. Uz to, trebalo je da stigne u Beč bar dva dana ranije, da se smesti. Uz svu štedljivost, ovakva avantura je daleko prevazilazila njene moći. Rešila je da se zaposli.
Gospodarica kuće Weiss u Segedinu i supruga Adolfa Weiss-a posmatrala je mladu kandidatkinju za kuvaricu s podozrenjem. Saslušala je i ispratila tek četvrtu, a primaća soba još je bila puna kandidatkinja. Već se pokajala što je poslušala svoje prijateljice: da oglasi potrebu za kuvaricom, „…jer je to oglašavanje tako šik“... Kuda li ide ovaj svet – pitala se, – većina nema čak ni preporuke...
Bucmasta i rumena dvadesetogodišnjakinja ozbiljnog držanja i pametnih očiju činila joj se kao obrazovan sagovornik, ali nije ulivala poverenje kao dovoljno iskusan kuvar za potrebe većih prijema i svečanih večera. Ipak, na kraju je popustila pred navaljivanjem svoje desetogodišnje ćerke Livie, koju je Gabika osvojila kada je počela krišom da joj namiguje iza maminih leđa. Tog trenutka rodilo se jedno veliko prijateljstvo i tajni savez koji će izmeniti i Livijin i Gabikin život.
„Probni rad će trajati nedelju dana“, rekla je strogo gazdarica. „Za mesec dana imamo veliki prijem, potrudite se da naučite sve što treba“.
Gabiki nije trebalo dugo da pokaže svoju veštinu i umeće. Nenametljiva a duhovita, brzo je osvojila sve ukućane i karakterom i kuvanjem. Uz to, Livia ju je obožavala i sve svoje slobodno vreme provodila sa svojom novom drugaricom. Gabika je, opet, u Liviji pronašla gotovo sve od onoga što joj je nedostajalo: ljubav i privrženost pravog prijatelja, zaštitnicu pred gazdama, mlađu sestru koju nije imala a želela je… Osim toga, Livia je imala brata od srtica Stefana, naočitog studenta solo pevanja Konzervatorijuma u Budimpešti. Besane noći Gabika je provodila maštajući krišom o njegovoj ljubavi.
Prošlo je četiri meseca. Odlazak u Beč prikrao se neprimetno i brže nego što je Gabika želela. Prilikom razgovora sa gospođom Weiss nije pomenula očekivano putovanje. Svoju tajnu je poverila samo Liviji, zaklevši je da tajnu mora sačuvati. Prećutavši istinu, našla se u sopstvenoj klopci: ako otputuje mora dati otkaz, što znači da verovatno više nikada neće videti ni Liviu ni Stefana. Ako ostane, propustiće šansu da njeni recepti postanu poznati, da možda postane uspešna, bogata, možda čak i slavna… Teška odluka.
Ne želeći da odluči na brzinu, Gabika je u tajnosti počela pripreme za odlazak, ali se i dalje ponašala kao da će kod Weissovih ostati zauvek. U slobodno vreme je obilazila prodavnice novih materijala, krojačice i modistkinje, prodavnice šešira… i obućare, za cipele gde jedna ima deblji đon, zbog kraće noge. Skromna i štedljiva, uspela je taman da sakupi toliko da bi mogla da se opremi kako dolikuje. Iako ju je izjedala griža savesti što će ostaviti Liviu i porodicu Weiss, ipak je odluka ubrzano sazrevala: svako dobije jednom šansu u životu. Šansu valja prvo prepoznati, a onda imati hrabrosti zgrabiti je. Onaj ko ne pokuša, sam je kriv. Mora pokušati.
Četiri dana pred odlazak, Livija je počela da kašlje. Tokom noći je dobila i povišenu temperaturu. Gabika je probdela celu noć pored njenog kreveta, jer su roditelji otputovali na Balaton, tradicionalno zimsko bogataško okupljanje na čuvenom jezeru. Sutradan je Livia ostala na kratko bez svesti, pala u krevet i uz kašalj pljucnula malo sukrvice. Stari poslužitelj Emil odmah je pozvao porodičnog lekara i poslao telegram roditeljima da prekinu odmor.
Dr Pfau, četvrta generacija lekara iz ugledne segedinske porodice, koji je Liviju i doneo na svet, zabrinuto je odmahivao glavom: tuberkoloza. Jedna od najopakijih i najsmrtonosnijih bolesti toga vremena zakucala je na vrata Weissovih. Dok je pakovao stetoskop i toplomer, Dr Pfau je odveo Gabiku u stranu i saopštio joj strašnu istinu: „Šanse da ozdravi su ravne šansama da ne preživi, nadajmo se da je organizam dovoljno jak. Hranite je na silu, jer neće moći da jede. Dajte joj ove praškove svakog dana, ali oni će samo ublažiti bol“.
Gabika je opet osetila onaj čudan osećaj, koji skoro da je sasvim potisnula: život se igra sa njom, nepredvidivo i surovo. E, nećeš ovaj put, – pomislila je, i zarekla se da neće dozvoliti da joj otrgne malu Liviu.
Još iste noći skuvala je jaku kokošju supu i na silu nahranila Liviu. Kad je ova zaspala, iskrala se iz kuće i učinila nezamisliv trošak: novcem koji je ostavila za voznu kartu, naručila je najbrži fijaker da je odveze u Mako, da pronađe baba Žužanu. Žužana je bila iskusna u pripremanju trava, napitaka, tinktura i sličnih narodskih lekova. Radile su celu noć. Ujutru se zaputila nazad.
Naredni dani za Gabiku su protekli u borbi sa opakom bolešću. Noći je provodila sklupčana uz Livijinu postelju, mažući joj grudi guščijom masti prokuvanom u sedam voda i pojeći je na silu Žužaninom bljutavom tinkturom za jačanje imuniteta. Livija je od toga još jače kašljala, napretka nije bilo ali se Gabika nije predavala. Dr Pfau je dolazio svakodnevno, pregledao pacijenta i uredno odmahivao glavom. Naravno, video je tragove guščije masti i znao je za taj narodni lek, ali nije komentarisao. Smatrao je da ne može da škodi.
Četvrti dan stigli su Weissovi. Vidno zabrinuti ali dostojanstveni, razgovarali su sa lekarom nasamo i dugo. Majka je tiho plakala i molila se Bogu. Otac je ćutke stezao pesnice usled nemoći, a Livia je sve jače kašljala. Gabika ju je i dalje hranila na silu – kokošjom supicom, kozjim mlekom, čajem od belog sleza i bokvice, tinkturom, medom…i mazala guščiju mast.
Osmi dan bolesti Livia je dočekala vidno mršava i slaba, ali prvi put bez temperature. Pomilovala je Gabiku po kosi, i probudila je, sklupčanu pored kreveta. Tražila je da jede.
Narednih desetak dana oporavak je bio spor ali ujednačen. Gabika je smišljala recepte i spajala naizgled nespojive namirnice u obrok kako bi ojačala Liviu. Iz dana u dan Livia je jela sve više a rumenilo je počelo da joj se vraća u obraze. Adolf Weiss bogato je nagradio porodičnog lekara i dao pozamašan prilog lokalnoj crkvenoj zajednici.
A Gabika je propustila svoju šansu. Bogatstvo i slava otišli su u nepovrat.
Mesec dana je prošlo. Lekar je savetovao da Livia šeta što više na čistom vazduhu. Vodila je često Gabiku sa sobom u šetnju jer su to bile retke prilike da se na miru ispričaju. Livia se skoro sasvim oporavila i njena vedra narav ponovo je preuzela primat zabavljajući ukućane. Zavladala je atmosfera opšte radosti.
Gabika je bila srećna zbog Livie, a u sebi je tiho patila. Sudbina nekom podari lepotu i uspeh, bogatstvo i slavu, a nekom kao njoj, samo jedan talenat i ništa drugo. I kada je došao trenutak da taj talenat unovči, morala je da spasava život svoje ljubimice. Dilemu o opravdanosti svog čina nije imala ni trenutka. Ali, ipak nije mogla a da ne uzdiše za propuštenom prilikom.
Jenog predivnog majskog nedeljnog prepodneva Adolf Weiss je poveo svoju porodicu na piknik u Mako. Gabikin izletnički obrok koji im je spakovala u piknik korpu izazvao je oduševljenje, a tek dozreli rizling iz porodičnog vinograda rumeneo je obraze i garantovao dobro raspoloženje. Livia je uživala gledajući oca kako vesla svoj mali, elegantni čamcem sa baldahinom.
„Šteta što Gabika nije sa nama, uživala bi“ – rekla je Livia bezazleno.
Otac ju je pogledao ispod malih okruglih naočara: „Svi smo primetili da ti se Gabika sviđa, ali mislim da provodiš previše s njom. Ipak, moraćeš da naučiš da je druženje poželjno samo sa svojom klasom, ili višom, nikako nižom“.
Livia je ćutala. Napućila je svoja mala usta, što je dokazano značilo prkos i ljutnju. Konačno, ustala je, skoro izvrnuvši čamac, podbočila laktove na kukove, oštro pogledala oca i rekla: „Gabika je možda niža klasa, ali ona me je jedina negovala dok sam bila bolesna. Da nije bilo nje ja bih bila mrtva. Tvoj učeni doktor iz naše klase mi ničim nije pomogao. I zbog toga, samo da bi spasla mene, propustila je da ode u Beč, bude predstavljena na dvoru i postane slavna kuvarica“.
Ostatak popodneva protekao je u Adolfovom zamišljenom ćutanju.
Sutradan, u ponedeljak, Adolf Weiss nije otišao na posao. Umesto toga, pozvao je svog bankara da dođe hitno kod njega na konsultacije. Kako se radilo o jednom od klijenata čiji novac je bio temelj bančine aktive, a takođe i o članu upravnog odbora, bilo je sasvim normalno da bankar bez odlaganja učini posetu uglednom komitentu.
„Želim da polovinu mojih deonica Luke Segedin prepišem na ime Gabriela Kolbacsi. Njene generalije ćeš dobiti po mom kuriru naknadno“.
„Ali gospodine, deonice rastu, Luka posluje izvrsno. Polovinom svojih deonica učinićete tu ženu milionerom“.
„Nisam te pitao za savet, već učini kako sam rekao. Takođe, otvori štedni ulog na isto ime, oročen na deset godina. Depozit će ti doneti moj kurir. Kad završiš, donesi mi dokumenta“.
Dok je užurbano popravljala svoju uniformu, Gabika se preispitivala šta je učinila pogrešno. Biti pozvan u radni kabinet gospodara nije obećavalo ništa dobro. Potajno je znala da roditelji ne odobravaju njeno druženje sa Liviom, ali se nadala da to neće pogoršati njen status u kući. Sa zebnjom je pokucala na vrata i ušla.
Kada je izašla, kolena su joj klecala. Još minut ranije, stojeći pred ogromnim kabinetskim pisaćim stolom, sa nevericom je pokušavala da shvati reči i njihovo značenje:
„Nikada Vam se, draga Gabriela, moja supruga i ja nećemo moći dovoljno odužiti za sve što ste učinili za našu kćer. Vaše požrtvovanje dostojno je najplemenitijih duša i zaslužuje da bude zapamćeno. Od danas ste suvlasnik Luke Segedin, a imate i štedni ulog sa kojim ćete kroz deset godina moći da sebi priuštite restoran, hotel, kuću i bezbrižan život. Jedino Vas molim da ostanete sa nama i dalje dok Livia ne odraste, jer želi da bude uz Vas“.
Naredne godine protekle su u Gabikinom nežnom prijateljstvu s Liviom, tajnoj i nikad izrečenoj ljubavi prema Stefanu i izmišljanju novih, dovitljivih i jedinstvenih recepata.
Kada je Livia rešila da pobegne za Antala, Gabika joj je prošvercovala ceduljicu koju je Antal poslao po Stefanu. Na rastanku je poklonila Liviji svoju svesku sa rukom pisanim receptima, idejama i kulinarskim trikovima.
Nakon Livijinog bekstva nikad se više nisu videle. Svi članovi porodice Weiss pobijeni su u nacističkom logoru. Stefan se jedini spasao i borio u pokretu otpora na jugu Francuske, pod generalom De Golom. Nakon oslobođenja obreo se na teritoriji buduće države Izrael i učestvovao u njenom stvaranju.
Gabiki se u ratnom vihoru izgubio svaki trag. Ostao je jedino njen kuvar, koji sam nasledio od svoje bake Livie i koji čuvam i danas kao posebnu relikviju.
Od mnoštva izuzetnih recepata, ovom prilikom prenosim manji broj onih koji se uklapaju u koncepciju ovog kuvara: da su jednostavni, brzi i efektni.
